Film Gustavo Hernandeza, režisera iz bratskog nam Urugvaja koji itekako ima iskustva sa hororom (između svega ostalog i "Silent House") i koji nam ovoga puta priča o, pazi sada, zombi apokalipsi, dabome. 32 iz naslova, je li, "Virus :32" su zapravo 32 sekunde koliko inficirani bivaju "uspavani" onda kada već olupaju nekoga o beton, tj posle kakvog god već svog čina ultranasilja. Zašto se ne miču 32 sekunde? Ko da zna, onako, tek da bi film imao u sebi kakvu smicalicu, da ne bude sve uvek isto.

Neka toga, priča je ovo zapravo o miličici Iris, ženi koja se povukla od svoje porodice, muža i kćeri, pošto joj se drugo dete udavilo u bazenu dok ga je ona trebalo čuvati. Živi u haosu, pokušava se srediti sa sobom samom, radi kao čuvar kakvog napuštenog rekreativnog centra. Kći dolazi da provede dan sa njom na poslu, avaj, istovremeno kada u Montevideu izbija epidemija nasilnog ludila...

Bolji je nego što zvuči, daleko od vrha podžanra ali dovoljno interesantan. Meni. Likovi nisu tipični magarci, kulise su takođe nešto drugačije, uski koridori, bazeni, sportske sale, kancelarije, stepenište...sve u senkama, sa mahnitim inficiranima koji vrebaju i jurcaju svuda. Od kćerkice razdvojena majka koja, neka misli i da je poražena u životu, mora sakupiti želju za opstankom i svu snalažljivost kako bi prvo preživela a naravno i sačuvala svoju, sada , jedinicu. Neka lete staklići...