Teško je više sa tim ukletim kućama, novim stanarima, proganjanjem, porodicom kao, zapravo, centralnom temom, potrebom za jedinstvom, poverenjem, iznad svega te (majčinske?) ljubavi koja, eto, može spasiti sve. Toliko je to, rekoh, klasičan motiv žanra, da sve i kada bi se eventualno unelo nešto svežine, opet ostaje potreba da vidimo i iskusimo nešto novo. Svežine ovde nema, tek uprkos režiserima debitantima (igranog filma makar) imamo znalačkih žanrovsko-zanatskih trikova, senki i bića koje vreba iz njih, dugih kadrova šunjanja i osluškivanja zlokobnog zvuka...sve ono što smo navikli viđati u hororima. Da li je ovoga puta to dovoljno...šta znam, kako kome verovatno, meni i ne baš. Poštovanje za vladanje ambijentom ali voleo bih jaču temu, razrađeniji mitos, nemir, mrak koji uvlači u sebe, makar malo teskobe i onda kada se film završi, no nisam dobio išta od toga. Svejedno nije krš.