Ima poruku... Dok veliki vođe piju pićence i ćaskaju ko će kog da pobedi obični smrtnici ginu za džabe. 

Ratni film bi trebao imati poruku i smisao?

Briga me (ovde, sa ovim filmom) za eventualno drugačije shvatanje ičega, naglasih da je suviše klasičan, nema iznenađenja ni kod prvog gledanja ali preteći ambijent, teskoba, jurnjava, kao i sav taj led oko njih, krv po snegu i ledu, su nešto što me može uspavati recimo. Bolje nego da uporno puštam sebi klipove pljuskova i grmljavine. Šta mi fali da mi se um opusti i potone u san uz šveCki led, rat i krv.

Pustimo mi moje subjektivne ideje da je grindanje dosadno i da ponavljanje nije majka znanja nego robotizacija inteligentne vrste.

Shvaćam donekle situacije gdje gledatelj pomisli da ima nešto u onom smeću Donnie Darko pa da nije pohvatao sve - nema, nego tip ne zna kako ispričati priču.

Ali ovdje se nema što dodatno pohvatai. Napisao sam već gore, vrhunac filma je kad Noomi razvali admiraličinu p.

Šteta što jest jer da je film otišao u smjeru dogovora s kugom - donijet ću te u selo i briga me za ostale samo mi sina poštedi (ovdje kćer), te da je ovdje vrhunac nešto drugo, vikao bih masterpis.

Ruku na srce, zaboravljam, i to baš. npr The Card player sam gledao u septembru, dok već u novembru čini mi se, pisah u temi filma da ću ga pogledati, potpuno nesvestan da sam ga već gledao (upisan mi je u svesčicu odgledanih filmova), no ja se ne sećam ičega, bukvalno, ni radnje, scene, kadra, glumaca, ičega. Ne pijem, drogu ni probao, možda zbog kojekakvih trauma i pomračenja mozga tek  um ispada sam bira šta arhivira a šta baci u klozet, nažalost potpuno nevezano za kvalitet ili smisao. Pamtim pizdarije koje ne želim, gubim ono što mi je potrebno u sećanju, cirkus. 

Kako god bilo, ipak se ne vraćam filmovima iz pukog zaborava.  

Čemu gledanje filmova još koji put dok ih (skoro skroz) ne zaboraviš?

Nema dovoljno drugih i sve si već pogledao, pa eto, mora se?

Nisi ti jedini. Da mi je samo znati otkud je uopće došla ta filozofija rutine i ponavljanja vizualne umjetnosti.

Film je radjen po istoimenoj knjizi iz 2002. godine.  U suštini ovo je jedna od zamišljenih mogućih ratnih scenarija i kriza na nekom području ili u zemlji ( ili izmedju država), ali na severnoj hemisferi, skandinavci imaju povremeno iskorake u tom smeru i u književnosti i kinematografiji.

U suštini je ratna akcija i `avantura`, ali ima elemente naučne fantastike i drame.

A mogli su i ranije da adaptiraju jer je bilo sličnih situacija nakon 2002. godine u svetu.

Ideja  svart krabba je preuzeta iz..., kao i put po ledu iz istorije i tada je ljude vise impresionirala od desavanja npr. u pustinji, ili pak po fjordovima.  Akcenat autora knjige je na poverenju i humanosti, i još nekim stvarima, i to je trebalo više da se prožima, kao poruka. Ideja za neimenovanje i stvaranje hipotetičkih država i zemalja je preuzeta iz književnosti, i ima bar dve uloge univerzalnu poruka koja nije podložna da se tumači i izvrće u neke svrhe, ili kroz razlilčite stavove . Ali ima s vremena na vreme, fimova sa antiratnim porukama i o besmislenosti ratovanja, a bazirani na istinitim dogadjajima. Pa i dati treba u tom kontekstu shvatiti, i treba ih  gledati isto umereno.

Nemam neki trenutni utisak, o svim tim stvarima, hipokriziji, demagogiji, spinovanju, montaži, fabrikovanju realnosti, manipulacijama, kapitalističkom kolonijalizmu, ali  npr. osvešćivanje kada je to nama u interesu to mi je zasmetalo i sam kraj. Uopšteno dati scenariji su se dosta provlačili i u književnoti i u kinematografiji na bolje načine, možda bolje da kažem, kroz dublju simboliku i na kreativniji način, ali opet dovoljno da se razume bez prevelike analize, i to je magija.. Relativno skoro sam gledao i čitao npr. 2019.godine. pa mi je dati film u senci datih dela i trenutne situacije u svetu.

Zanimljivo bi bilo da se išlo malo dalje, i šta ...  taj pogled bi me više interesovao. Mada u suštini mi smo nemoćni u tim krizama, a u drugim vidi se ko ispašta.

O datoj temi se priča već 50-60 godina, i krenule su tih godina i realizacije, nije samo to imali smo i druge koji su čak i probani i odbačeni jer nisu mogli da se kontrolišu, odbačeni ali neki ostavljeni za moguće usavršavanje, ali je u senci drugih apokaliptičnih scenarija.  A kako je govorio moj profesor atomske fizike najveće dostignuće nauke tog vremena se ispoljilo 6. i 9. avgusta 1945. godine. Nažalost, tužno je  što su dostignuća nauke prvo otišla u ruke vojske, pa su oni birali šta će zadržati, a zatim prepuštali drugima.