Prevodi || Titlovi || Преводи || Podnapisi || Subtitles
Početna strana Početna strana > Filmovi i serije > Titlovi.com Vam sa ponosom predstavljaju - filmovi > Oni koji su nas zadužili
  Aktivne teme Aktivne teme RSS Feed: Neutaživi sjaj u očima.
  FAQ u vezi foruma FAQ u vezi foruma  Pretraži forum   Kalendar   Registracija Registracija  Prijava Prijava

Pravila ponašanja na forumu :: Pravila za postavljanje prevoda :: FAQ u vezi prevoda :: Voditelji foruma
Potražnja prevoda :: Obaveštenje svim NOVIM članovima !!! :: UPUTSTVO ZA PRAVLJENJE PREVODA SUBTITLE WORKSHOP

Neutaživi sjaj u očima.

 Odgovori Odgovori Stranica  <1 23456>
Korisnik
Poruka Obrnut redosled
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Tema: Neutaživi sjaj u očima.
    Objavljeno: 11.Travanj/Apr.2013 u 09:49

Natalie Wood

San Francisco, Kalifornija, 20. srpnja 1938.. - Catalina Island, Kalifornija, 29. studenog 1981.



Ni nova, nedavna istraga nije otkrila kako je glumica Natali Vud pre tri decenije okončala svoj život nakon što se vratila u zagrljaj svom kolegi Robertu Vagneru, glavnom osumnjičenom za njeno stradanje

Ništa na svetu ne može da zainteresuje javnost koliko i sama pomisao na teoriju zavere, a kada je reč o životu i smrt slavne lepotice i glumice Natali Vud, skoro sve je nejasno. Ona se pre tačno tri decenije, nakon svađe sa suprugom Robertom Vagnerom, udavila u dubokoj vodi od koje je inače imala fobiju, a iako je istraga, koja tada nije okončana, ovim povodom ponovo otvorena u novembru prošle godine, presuda je doneta pre dve nedelje i tada je zvanično istaknuto kako je po sredi ipak bio nesrećan slučaj. Ali, uprkos novom izveštaju mnogi veruju u ono što žele, pa priče o ovoj heroini nekadašnjeg Holivuda nastavljaju da intrigiraju. U njenom životu sve je bilo grandiozno: ljubav, posao, brak i smrt, ali ništa nije bilo njeno. Radila je predano, volela strasno jednog čoveka za koga se čak dvaput udala i umrla misteriozno.

Holivudska glumica Natali Vud rođena je 20. jula 1938. godine u San Francisku u porodici ruskih pravoslavnih imigranata Nikolaja i Marije Zakarenko. Kada su se njeni roditelji doselili u Sjedinjene Američke Države, jedva da su govorili engleski jezik. Neposredno po preseljenju promenili su prezime u Gurdin, pa se Natali od svoje četvrte godine zvala Nataša Gurdin. Već kao devojčica započela je karijeru na filmovima Čudo na 34. ulici koji je snimila 1947, ali pod strogim nadzorom svoje majke.

Njena sestra Lana Vud takođe je bila glumica koja je čak pozirala i za muški magazin Playboy, a njenog oca Nikolaja poznavaoci i prijatelji porodice često su opisivali kao pasivnog alkoholičara koji je činio sve što bi mu govorila supruga. Sa nepunih sedamnaest godina Natali je snimila film koji joj je doneo briljantan uspeh.

Za njega je platila i veoma visoku cenu jer se rano odrekla detinjstva. Naime, kada je dobila ulogu u Buntovniku bez razloga za koju je bila nominovana i za Oskara, postalo je jasno da Natali više nije devojčica. Radeći sa mladim glumcima Džejmsom Dinom i Denisom Hoperom zakoračila je u svet odraslih, mentalno i fizički. Mnogi biografi tvrde da je spavala sa dvadeset pet godina starijim rediteljem Nikolasom Rejom i kolegom Hoperom kako bi napredovala u karijeri. Devojci koja je na ekranu bila u društvu privlačnog Džejmsa Dina, a u privatnom životu imala uzbudljivu aferu sa rokenrol ikonom Elvisom Prislijem, zavidele su sve tadašnje tinejdžerke. Mnogima od njih Natali je, međutim, raspršila iluzije izjavom da Elvis ume da peva, ali ne ume da radi ništa drugo!


Možda je razlog za takvu njenu izjavu bila i činjenica što se još kao desetogodišnja devojčica, na prvi pogled, do ušiju zaljubila u osam godina starijeg kolegu Roberta Vagnera, televizijskog pastuva. Tačnije, kada ga je videla kako se prošetao Foxovim studijom, poverila je majci da će se jednog dana udati za njega. Ni on nije ostao imun na čari mlade zvezde, pa je nekoliko godina kasnije novinarima izjavio kako ga je s nogu oborila vatra u njenim očima. Bajka je bila stvorena, a želja joj se i ostvarila čim se zadevojčila. Ipak, njena bajka imala je srećan početak, ali ne i kraj.


Naime, posle godinu dana zabavljanja, glumica i Ar Džej, kako su Roberta prijatelji zvali, venčali su se 28. decembra 1957. godine. Paralelno sa blagostanjem u privatnom životu, Natali su cvetale ruže i u poslu. Za ulogu u filmu Priče sa zapadne strane nagrađena je Zlatnim globusom. Rola polno frustrirane tinejdžerke u drami Sjaj u travi i devojke koja planira abortus u filmu Ljubav sa pravim strancem ponovo su joj donele nominacije za Oskara. Ipak, kako u životu sve ima dve strane, lepu i ružnu, glumica je veoma brzo spoznala i tu drugu. Udajom i nagradama uspela je svetu, prijateljima i porodici da dokaže kako je odrasla, ali ne i dorasla zadatku da sve drži pod kontrolom. Nije joj bilo lako da vodi privatan život pred očima javnosti, da izdrži usamljenost prilikom zasebnih snimanja, odoli iskušenjima i ljubomori koja se neminovno javlja kad bi njen suprug snimao s nekom drugom lepom koleginicom. Sve to uzimalo je danak njenoj sreći i Natali je počela da pokazuje znake rastrzanosti i depresije. Kao jednu od mera predustrožnosti za očuvanje braka Vudova i Vagner svili su porodično gnezdo u kući od sto pedeset hiljada dolara što je za to vreme bilo nečuveno.

Međutim, nestabilnost je poput utvare vrebala sa svih strana. Vagnera su polako istiskivale nove zvezde poput Marlona Branda i Pola Njumena, a Natali Vud je od studija Warner Bros zaradila jednogodišnju suspenziju jer je odbila da snima film u Engleskoj. Nedaće na poslu, kao i duboki emocionalni problemi koje je Natali ponela iz porodice doprineli su skorom razlazu glumačkog para. Prema rečima jednog biografa to je bilo sasvim očekivano, s obzirom na to da je imala roditelje koji je nisu voleli, već su je iskorišćavali. Posesivna majka kontrolisala je Natalinu karijeru od detinjstva i prisvojila dobar deo njene zarade. Rastrzanoj između dominantne majke i novostečene slobode u karijeri i životu, Vudovoj je bila neophodna stručna pomoć.

Trenutak kada je njen suprug odbio da joj pomogne bila je kap koja je prelila čašu, pa je božanski lepa crnka, kako su je opisivali, odlučila da podnese zahtev za razvod braka 27. aprila 1962. godine. Mnogi smatraju da su za krah njihovog braka najzaslužnije preljubničke navike zgodnog glumca. Jedne večeri Natali je navodno zatekla Ar Džeja u kompromitujućoj pozi sa muškarcem. Iako je Vagner kasnije demantovao da se ovaj incident ikada dogodio, prema nekim izvorima šokirana Natali napustila ga je iste večeri. Posle razvoda, Vagner se oženio glumicom Marion Maršal, a Natali se našla u naručju Vorena Bitija ali ne zadugo.

Ubrzo je počela da srlja je iz jedne u drugu vezu, iz svake izlazeći sa novim ožiljkom na srcu. Posle pokušaja samoubistva i teške bitke protiv depresije, sreću je najzad pronašla sa pozorišnim agentom Ričardom Gregsonom. Venčali su se 1969. godine, a već naredne godine rodila je devojčicu Natašu. Momenat sreće, kako je Natali nazivala ovaj idilični period života, prekinut je kada je otkrila da je muž vara sa sekretaricom. Prevarena i izneverena, s mukom je proživela jesen te 1971. godine.


Da stara ljubav zaborava nema, pokazalo se već sledeće godine kada se Vagner vratio u njen život. Slučajan susret na jednoj zabavi rasplamsao je prigušene strasti među njima. Ar Džej je pozvao bivšu ženu u svoju kuću u Palm Springsu, a ona je kasnije priznala kako je imala tremu kao na prvom sastanku. Njih dvoje su 1972. godine doneli odluku da ponovo stanu na ludi kamen. Čak ni patološki strah od vode nije sprečio Natali da sa Vagnerom na njegovoj jahti u Malibuu ponovo razmeni bračne zavete. Naime, ona je kao devetogodišnjakinja doživela nesreću na snimanju i slomila levu ruku. Zato do kraja života, pred kamerama i privatno, nije skidala narukvicu jer je na ruci prikrivala ožiljak koji je bio posledica te nesreće. Desilo se to tokom noćnog snimanja kada se srušio pešački most na kojem je stajala, zbog čega se do kraja života plašila mraka i davljenja.

- Volim da sam na vodi ili kraj nje, ali nikako u njoj - često je govorila, uvek insistirajući da je dubleri menjaju u scenama koje uključuju kontakt sa dubokom vodom. Ipak, pošto je po drugi put izgovorila sudbonosno da voljenom čoveku i kada je rodila drugu ćerku Kortni, Natali se posvetila ulozi majke i supruge, dok je Vagner nastavio da snima za televiziju i film.

Međutim, bilo je pitanje trenutka kada će se nadarena glumica uželeti kamera, o čemu je uveliko polemisala i tadašnja javnost. Krajem sedamdesetih godina prošlog veka, Natali je odlučila da se vrati poslu na velika vrata, a novinski tekstovi bili su preplavljeni naslovima Natali Vud je ponovo u igri. Pojedinci tadašnjeg zaljubljenog, ali problematičnog para, tvrdili su da se takva situacija nije dopadala njenom suprugu.

Međutim, on je to uvek poricao. Slučaj je hteo da se tokom jednog filmskog projekta Natali nađe daleko od kuće i porodice, u Severnoj Karolini. Baš tu se sprijateljila s kolegom Kristoferom Vokenom i njih dvoje su postali nerazdvojni. Proneo se trač da su zapravo započeli aferu, mada bliski prijatelji kažu da to bio samo bezopasni flert. U svakom slučaju, Natali je svog novog prijatelja povela na tradicionalno porodično okupljanje tokom Dana zahvalnosti 1981. godine na Vagnerovu jahtu Splendor. Posle večere i mnogo ispijenih čaša alkohola, Ar Džej je primetio da je njegova supruga nestala sa jahte. Prema zvaničnoj verziji, pripita Natali se okliznula, pala sa broda i utopila se.

Šta se zaista desilo te noći, zauvek će ostati misterija. Vudova je pronađena utopljena čitavu milju daleko od jahte. Policija je tada saopštila da je na sebi imala spavaćicu, čarape i jaknu, brojne modrice po telu, kao i ogrebotinu na levom obrazu. Postoje naznake da se Robert posvađao sa Vokenom zbog bliskosti sa njegovom ženom. Osim teorije o ljubavnom trouglu, isplivala je priča i o romantičnoj vezi između Kristofera i Roberta, koja je navodno motivisala ljubavnike na najgori čin.


Međutim, ništa od ovoga nije dokazano, a Vagner nikada nije želeo da priča o tragičnoj smrti svoje supruge, dok se Voken deset godina posle nesreće odvažio da kaže kako je to bio nesrećni slučaj. Samo jedno je sigurno: život poznate glumice ugasio se u njenoj 43. godini, i sahranjena je u memorijalnom centru u Los Anđelesu.

Izvor: Story.rs

Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 10.Travanj/Apr.2013 u 17:44

Liza Minnelli


Hollywood, Kalifornija, SAD, 12. ožujka 1946.




Ona se rodila slavna. Kćerka nekadašnje Doroti iz Oza – Džudi Garland (Judy Garland), i tvorca modernog mjuzikla, Vinsenta Minelija (Vincente Minnelli), neprevaziđena Lajza Mineli (Liza Minnelli). Odrasla je u okruženju plesača, umetnika, cirkuskih zvezda, pevača i drugih muzičara. Takvo odrastanje za posledicu je moglo imati samo jedno – rođenje prave zvezde.


Američka pjevačica i glumica Liza Minnnelli, živuća ikona pop kulture, rođena je 12.3.1946. u Hollywoodu. Liza je dijete slavnih roditelja. Otac joj je bio najveći režiser mjuzikala u filmskoj povijesti Vinsent Minnelli, dobitnik Oscara za klasike 'Gigi' i 'Amerikanac u Parizu'. Majka joj je bila tragična figura muzike i filma, nikad prežaljena Judy Garland, dječja zvijezda koja se kasnije teško nosila sa slavom i život okončala samoubojstvom. Od Judy, koju pamtimo po ulogama u 'Čarobnjaku iz Oza' i 'Zvijezda je rođena', Liza je naslijedila talent za pjevanje i glumu. Za razliku od svoje majke koja ga nije nikada osvojila, Oscara je dobila već za svoju prvu glavnu ulogu u kultnom filmu Boba Fossea 'Cabaret'. Cabaret je od Lize napravio prvorazrednu zvijezdu i moram priznati jedan je od mojih omiljenih filmova. Nažalost, osim talenta Liza je od majke naslijedila i sklonost samodestrukciji utopljenoj u alkoholu i drogama. Legendarno je i njezino prijateljstvo s Andy Warholom i Michaelom Jacksonom. Od 4 njezina braka slavnija je Lizina veza s režiserom Martin Scorseseom, čiji je plod i predivan film 'New York, New York' u kojem joj je partner bio mladi Robert De Niro. Slavnu pjesmu iz filma originalno je otpjevala Liza iako je kasnije postala poznatija u interpretaciji još jednog pjevačko-glumačkog velikana, Franka Sinatre.




Snimila je veliki broj filmova i albuma, pojavljivala se u mnogim serijama, gostovala je u popularnom filmu “Seks i grad” (Sex and the City), nastupala u najgledanijim brodvejskim projektima, ali je i dalje najpoznatija po legendarnom “Kabareu” i pesmi “New York, New York”.

Veliki je humanista i filantrop, aktivno je učestvovala u humanitarnom radu i zato je nosilac počasnog doktorata jednog njujorškog koledža, a više puta je proglašena i ličnošću godine. Bila je bliska prijateljica sa zvezdama poput Majkla Džeksona (Michael Jackson) i Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor). Mnogima je bila uzor u pogledu svoje izuzetne umetničke interpretacije, a smatra se i najvećom gej ikonom. Lajza Mineli je svoj karakterističan izgled i autentičan glas iskoristila na najbolji mogući način – postala je legenda o kojoj se priča.

Izvor: wannabemagazine, cro-a porter
Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 10.Travanj/Apr.2013 u 17:26
Judy Garland

born Frances Ethel Gumm; June 10, 1922 – June 22, 1969

“ Ako sam tolika legenda, zašto sam onda tako usamljena?”

Džudi Garland




Sećate li se riđokose devojčice Doroti koja živi na jednoj farmi, farmu pogodi tornado i Doroti se sa svojim psićem Totom nađe u čarobnoj zemlji Oz? U početku biva oduševljena zemljom i novim predelima koje vidi, ali počinje da joj nedostaje kuća i poželi da je pronađe, a u tome joj može pomoći jedino čarobnjak iz Oza. U potrazi za čarobnjakom, upoznaje nove prijatelje (Strašila, Lava, Limenog) koji takođe žele da potraže nešto od čarobnjaka. Na putu im probleme pravi Zla veštica Zapada koju je Doroti uspela da pobedi…

Ovo je priča o ženi čiji se kratak život sastojao od brojnih profesionalnih trijumfa i ličnih padova, o ženi koja je bila izvrsna glumica i podjednako dobra pevačica, o onoj koju je sudbina od rođenja okruživala gej muškarcima i postavila je na mesto gej ikone bez konkurencije u svetu gej populacije, o ženi koja je sreću što joj je falila tražila u opojnim sredstvima i tako, tražeći je, skončala svoj život.

Džudi Garland (Judy Garland) je rođena u gradiću Grand Rapids u državi Minesoti 1922. sa genetskim predispozicijama da bude umetnik na sceni. Otac joj je bio pevač irskog porekla, a majka pijanistkinja neostvarenih ambicija koje je želela da prenese na ćerke. Oni su upravljali jednim malim pozorištem u svom gradiću. Džudino pravo ime bilo je Fransis Etel Gam (Frances Ethel Gumm) i bila je jedna od tri ćerke koje su imali Gamovi. Njen prvi javni nastup bio je sa samo dve i po godine na majčin nagovor da sa svoje dve sestre izađe na scenu pozorišta i otpeva božićnu pesmu Jingle bells. Od tada je Džudi sa sestrama nastupala narednih nekoliko godina na toj sceni , dok ih je majka pratila na klaviru. Međutim, život Gamovih polako počinje da se menja. U gradiću su kolale glasine da Džudin otac ima ljubavne odnose sa izvesnim mladićem. Uporno pokušavajući da svoje ćerke gurne u kandže šou biznisa, majka je morala da reaguje na novonastalu situaciju i preseli svoju porodicu u Lankaster u Kaliforniji, kako bi priču o muževljevom homoseksualnom ponašanju učinila nepostojećom i približila ćerke filmskoj industriji. I ispostavilo se da se upornost isplatila. Sestrice su bile zapažene i dobile prvu zajedničku ulogu na jednom filmu, a zatim i drugom i trećem… Nastupale su i u pozorišnim komadima. Pod nazivom Sestre Gam nastupale su zajedno do 1935. godine. Godinu dana ranije, zbog podsmeha na njihovo prezime, jedan umetnik im menja prezime u Garland, što je jedna od mogućih teorija o uzimanju tog prezimena. Mala Frensis je kasnije promenila i ime u Džudi, što je opet bio potez za koji takođe postoji više priča. Do odvajanja sestara je došlo kada je Džudi dobila samostalnu ulogu i potpisala ugovor sa tada renomiranom producentskom kućom MGM (Metro-Goldwyn-Mayer). Džudi ubrzo dobija svoju samostalnu prvu ulogu na filmu, međutim, njen problem sa samopouzdanjem izaziva nedoumice kod ljudi iz MGM-a o tome da li su napravili ispravan potez angažovavši je. Džudin otac umire i njen mali angažman u pomenutooj produkcijskoj kući izdržava majku i sestre. Jako stresno za tako krhko dete koje je, kako je rečeno, pri samom dolasku na svet, bačeno na “prljave” daske koje život znače. Imala je samo trinaest godina. MGM odlučuje da je dâ na pozajmicu Twentieth Century Fox-u za mjuzikl Pigskin Parade (1936). U ovom ostvarenju MGM je bio pozitivno iznenađen Džudinim vokalnim sposobnostima i ponašanjem pred kamerama i konačno nije zažalio što joj je ipak dao šansu. Ali, svaka sreća nosi svoju nesreću. Gde je za Džudi slava počela, tu je počelo i njeno propadanje. Zbog prevelikih obaveza koje su joj bile natovarene na nejaka leđa, MGM je, tada tinejdžerki, Džudi davao narkotike u vidu amfetamina i barbiturata, od kojih više nije mogla da ima ni normalan san. Nažalost, ni drugi mladi glumci nisu bili pošteđeni od MGM-a, pa tako ni njen glumački partner i prijatelj Miki Runi (Mickey Rooney). Upravo ta grandiozna producentska kuća za Džudi je bila Zla veštica Zapada koja joj je stavila omču oko vrata i najavila dugu, tešku i bezuspešnu borbu sa opijatima.

Umesto Shirley Temple koja je bila planirana za ulogu Doroti u filmu Čarobnjak iz Oza, Džudi dobija angažman koji ju je digao u zvezde i natovario joj veliki teret slave sa kojim se ni jači nisu mogli izboriti. Uloga Doroti donela je i prvog Oskara za maloletnog glumca i pesma Somewhere over the rainbow postala je lična karta Džudi Garland i pesma svih ljudi, sve dece koja čeznu za nečim boljim. Džudi je imala šesnaest godina kada je dostigla vrhunac slave. Šesnaest godina i organizam već zavistan o narkoticima.



Pored zavisnosti od pilula, Džudi je imala i probleme adolscentske prirode. Imala je manjak samopouzdanja, manjak seksepila, manjak zavodljivosti i problem sa viškom kilograma. A sve to zajedno sa poređenjem sa svojom koleginicom Lanom Tarner (Lana Turner) dobija novu dimenziju i postaje dvostruko intenzivnije, naročito onog momenta kada je Lana preotela Džudi prvu ljubav i pobegla sa njim put Las Vegasa i tamo se naprečac udala. Džudi je htela da odraste što pre, kako bi joj to rešilo problem samopouzdanja. Nepromišljeno se udala sa svojih devetnaest godina u julu 1941. godine za dvanaest godina starijeg muzičara Dejvida Rouza (David Rose). Na sklapanje te farse od braka moralo je da se sačeka godinu dana dok se okonča razvod Rouza i njegove tadašnje žene. Brak je doživeo krah vrlo brzo, jer ni sâm njegov početak nije obećavao mnogo. MGM produkcija se žestoko protivila tom braku, navodno misleći na Džudinu reputaciju. Pored MGM-a, i Džudina majka je bila protivnik braka sa Rouzom. I brak se na kraju i okončao, i to baš onim što je trebalo da ga uzdigne na viši nivo – trudnoćom. Pod pritiskom produkcije, majke i slabog muškarca koga je imala za muža, Džudi je uništila plod svoje ljubavi sa Rouzom abortusom, iako je prethodno bila presrećna što čeka bebu.

Izneverena i očajna, nastavlja da kotrlja kamen uz breg boreći se sa samom sobom i sa teretom kamena, koji simbolično predstavlja njen život. Nastavlja snimanja, izgladnjivanja, nakljukavanja tabletama, histerisanja i sve ono što radi jedna očajna osoba, a istovremeno slabašna da napusti sve ono što joj ne da da diše duboko. Vođena sopstvenom nepromišljenošću upušta se u vezu sa jednim, opet starijim i opet oženjenim muškarcem, koji je takođe deo filmske mašinerije MGM. Po njegovom nagovoru kreće na terapije sa psihijatrom kako bi ojačala svoje samopouzdanje, ali svu tu energiju koju na seansama stiče ili prazni, Džudi pogrešno kanališe, hvatajući se u koštac, uzaludno, sa različitim nepravdama, i intenzivirajući svoju tvrdoglavost u negativnom smislu.


Počinje snimanje filma Potraži me u Sent Luisu (Meet Me in St. Louis) gde se kroz svađe i svoje razmaženo, histerično i infantilno ponašanje zbližava sa rediteljem Vinsentom Minelijem (Vincente Minnelli) za koga se ubrzo i udaje, a već naredne godine dobija ćerku Lajzu Mineli (Lisa Minnelli), a sa njom i postporođajnu depresiju. Nastavlja da snima, ali, ne uspevši da se izbori sa svojom psihom, pokušava u jednom navratu da prereže vrat staklom i biva smeštena u sanatorijum radi psihičkog oporavka. Za ovakav njen čin opravdanja nije bilo, ali razloga svakako jeste. Počele su da je, pored raznih sitnijih problema, privatnih i profesionalnih, progone senke zle kobi iz detinjstva. Glasine o viđanju Minelija sa drugim muškarcem, obnovile su sećanja na njenog oca i osećanja su se uskomešala u psihički i fizički slaboj Džudi. Ovakvo Džudino ponašanje i nestabilnost je učinilo da MGM raskine ugovor sa njom 1951. godine. Ne dolazi samo do raskida sa produkcijom, već i do raskida njenog braka sa Minelijem.

Da li je tako slaba žena imala snage za ljubav, ili je njena naredna udaja bila opravdanje za njenu potrebu za nalaženjem sigurnosti u partneru i za nadomeštanjem sopstvenog identiteta, ostaje nerazjašnjeno. Džudi se, dakle, po treći put udaje, ovoga puta za svog tadašnjeg menadžera Sidnija Lufta (Sindney Luft). Sidni je njenu karijeru postavio na drugačije noge. Muzika je bila ono što se izdvojilo ovoga puta. Osvajala je publiku velikim koncertima u dvoranama poput Palas Teatra u Njujorku i Paladijuma u Londonu. Činilo se kao da se preporodila, čak su joj se vratili i kilogrami, a stigao je i još jedan dar za Džudi – druga devojčica, Lorna, a potom i sin Džozef. Sve je krenulo na bolje. Čak se spremao i njen povratak na veliko platno, u velikom stilu. Snimanje filma Zvezda je rođena (The star is born) ipak je vratilo Džudine stare navike – alkohol i pilule. Uz kašnjenje i sramno ponašanje Džudi, troškovi filma su rasli i rasli, ali je na kraju ipak napravljeni film pobrao najbolje kritike i Džudi je bila ponovo među nominovanim za Oskara za najbolju žensku ulogu. Nižu se dalje poslovni uspsi (još jedna nominacija za Oskara za sporednu žensku ulogu u drugom filmu, koncert u punom Karnegi Holu, i poslednji film – Dete koje čeka (A child is waiting) i vodila je emisiju Šou Džudi Garland), ali se prepliću sa sramotnim ponašanjem i ispadima pijane i drogirane Džudi. Takvo ponašanje više nije bilo ni iza zavesa, sve češće se takva prezentovala javnosti, što je bilo frapantno i degutantno, a smanjivalo je i poštovanje koje je zadobijala od svoje publike.




Šezdesetih godina, Džudi oboljeva od laringitisa što joj onesposobljava pevanje, a ubrzo nakon toga i od akutnog hepatitisa. Finansijska kriza drma njenu porodicu i ona biva primorana da se vrati na male ekrane u ulozi voditelja u drugoj sezoni svog Šoua. Izbegavši bankrot i oporavivši zdravlje, svoju ćerku Lajzu počinje da uvodi u svet šou biznisa. Lajza je tada imala osamnaest godina a Džudi je, kao podrška ćerki, rame uz rame pevala sa Lajzom na koncertima koji su bili izuzetno posećeni i zapamćeni. Aplauzi su se orili dvoranama i publika je zaista uživala u glasovima majke i ćerke.

Ako ste mislili da je brak sa Sidnijem bio onaj “dok nas smrt ne rastavi” prevarili ste se. Džudi Garland odlučila je da podnese zahtev za razvod braka optuživši Sidnija za nasilje u alkoholisanom stanju. Razvod se dugo otezao i pored toga što bračni par nije živeo zajedno. Džudi je otišla na turneju u Australiju i na putu sa turneje objavila je da se iznad Hong Konga venčala sa Markom Heronom (Mark Herron), a taj brak je potrajao samo šest meseci.



Nakon serije koncerata održanih u njujorškom Palas teatru, na kojima se pojavila sa svoje drugo dvoje dece, Lornom i Džozefom, održala je nekoliko koncerata u Londonu, a njen poslednji koncert bio je u Kopenhagenu, u martu 1969. godine. U Londonu je upoznala svog petog muža, Mikija Dina (Mickey Dean), koji je, kao i njegov prethodnik, bio dosta mlađi od nje. Ovaj brak je ipak bio “dok nas smrt ne rastavi”, iako je ostavio najmanji pečat u njenom emotivnom životu. Džudi Garland pronašao je mrtvu u 47. godini života njen suprug Miki 22. juna 1969. godine u kupatilu njihove kuće u Londonu. Autopsija je potvrdila da je Džudi preminula od prevelike količine barbiturata, koji nisu uzeti iz suicidne namere. Njena smrt bila je slučajna, ali je bila vrlo logična za način života koji je vodila.

Džudi Garland, pored toga što je bila sjajna glumica i pevačica, pored nepodobnog ponašanja po kome je bila prepoznatljiva, ostala je i gej ikona i gej parade su se održavale u njenu slavu širom sveta, u junu, u mesecu u kom je ona umrla. I pored toga što su joj otac i dva muža bili homoseksualci, Džudi nikada nije pokazala mržnju prema ljudima pomenute seksualne orijentacije, čak je govorila da je svog oca više cenila i volela od svoje majke, koja je nemilosrdno gurnula u ruke filmsko-muzičke industrije. O životu Džudi Garland napisane su mnoge biografije i iskonstruisani mnogi dokumentarni filmovi, kao što je film Život Džudi Garland: Ja i moje senke (Life with Judy Garland: Me and My Shadows) iz 2001...

Izvor: wannabemagazine
Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 10.Travanj/Apr.2013 u 09:59

Vivien Leigh

Darjeeling, Indija, 5. studenog 1913. - London, 8. srpnja 1967.



“Ljudi misle da, ako izgledam prilično zgodno, ne znam da glumim, a budući da je meni stalo jedino do glume, mislim da lepota ne može biti hendikep” – reči su glumice nesvakidašnje lepote, magično belog tena i prelepe crne kose, koja i danas, nakon mnogo godina od smrti nosi laskavu titulu najlepše Britanke. Ova prelepa diva bila je jedna od retkih školovanih glumica toga doba i odluku da gluma bude njen životni put donela je samoinicijativno, uz podršku roditelja, što je bio redak slučaj za tadašnje glumice. Međutim, iako je izgarala da dokaže svoj talenat, njena ekstraordinarna lepota je gotovo na sve njene uloge bacala senku, što je umnogome dovelo do njene duševne boli. Ovo je priča o divi po imenu Vivijen Li (Viviene Leigh), svima poznatoj po ulozi čuvene hirovite “južnjačke lepotice” Skarlet O’Hare.

Vivijen Li bilo je umetničko ime Vivijen Meri Hartli (Vivian Mary Hartley). Prelepa Vivijen rođena je 5. novembra 1913. godine u Dardžilingu, gradu u podnožju planine Mont Everest u Indiji. Njen otac Ernest je bio britanski oficir rođen u Engleskoj, međutim, vođen svojim avanturističkim karakterom i karijerom, u svoje 22 godine seli se u Indiju, gde upoznaje Gertrudu Robinson, Irkinju jermenskog porekla, od koje je Vivijen i nasledila svoju raskošnu lepotu. Vivijen je bila jedinica i to joj je i omogućavalo da ima potpunu podršku roditelja u svojim željama i ambicijama. U Indiji je sa porodicom živela do svoje šeste godine, a od tada se njen život usmerava put Britanije. Roditelji su se trudili da maloj Vivijen obezbede sve uslove za obrazovanje i sugerisali su joj da je neophodno stalno proširivati svoje znanje. Majka je naročito forsirala i podsticala razvijanje devojčicinih ambicija, pa je Vivijen bila od malena fokusirana na književnost i istoriju, gde je za svoje potonje uloge stekla mnoga dublja znanja. Pored zanimanja za književnost, Vivijen je igrala balet, svirala čelo i klavir i aktivno učila i govorila strane jezike. Preselivši se u Englesku, roditelji su mislili da je za njihovu mezimicu najbolje rešenje da se obrazuje i vaspita boravak u nekom samostanu. I uputili su je u jedan u Engleskoj. U samostanu je provela period od svoje sedme do petnaeste godine, besprekorno disciplinovana i posvećena obrazovanju. Boraveći u samostanu Sveto srce, upoznaje devojčicu koja joj postaje dobra prijateljica, Morin O’Salivan (Maureen O’Sullivan) i koja je donekle bila inicijator njene želje da počne da se bavi glumom. Nastavlja studiranje u Parizu iz velike ljubavi prema francuskom jeziku i književnosti, za koju je bila zainteresovana od malena. U Parizu stiče prve impresije o daskama koje život znače, vežbajući, kao student, dikciju francuskog jezika za studentske predstave. Njen otac ipak odlučuje da je sigurnije da se Vivijen vrati u Englesku. Došavši u svoju zemlju 1931. godine, Vivijen, nošena utiscima o glumi, što iz Pariza, što iz filma u kome je igrala njena samostanska prijateljica Morin O’Salivan, odlučuje da se okuša i sama u svemu tome. Uz blagoslov svojih roditelja, u osamnaestoj godini upisuje Kraljevsku akademiju dramskih umetnosti u Londonu.


Sa adolescentskim periodom počinju i adolescentske odluke koje su oduvek davale žig životu. Tako, i mlada i lepa Vivijen, iste godine kada upisuje studije glume, upoznaje trinaest godina starijeg čoveka, po profesiji advokata, Lija Holmana (Leigh Holman), čije ime kasnije koristi kao svoje umetničko prezime. Ne tako iznenađujuća odluka za osamnaestogodišnju devojku očaranu starijim muškarcem koji, žargonski rečeno, ima šlifa za žene. Nakon nepunih godinu dana veze, Viv odlučuje da sklopi bračni zavet sa svojim starijim ljubavnikom Lijem i već posle godinu dana braka na svet donosi devojčicu Suzan. Ove drastične promene u životu, koje su joj se dogodile nisu je sputale ni malo u velikim glumačkim planovima. Na zaprepašćenje mnogih, Vivijen se odmah vratila na započete studije glume koje je i završila u rekordnom roku. Svoj glumački debi imala je 1935. godine, ne tako velikom ulogom na filmskom platnu (Things Are Looking Up), a zatim sledi i jedna pozorišna uloga u predstavi “The Mask of Virtue” nakon čega njen glumački život dobija smisao. Polako počinje interesovanje za lepu glumicu, počev od novinara, a zaključno sa rediteljima.

Tih godina nisu se događale promene samo u karijeri, već se neko lepo osećanje javljalo i u srcu, iako ne i u braku mlade Vivijen. Pozorišnim scenama harao je po lepoti i talentu poznat mladi Lorens Olivije (Laurence Olivier), takođe oženjen. Ljubav se, i pored svih objektivnih prepreka, nazirala. Vivijen je od početka bila spremna da se bori za ostvarenje ove ljubavi i govorila je sebi kako ima za cilj da se uda za mladu snagu pozornice, a danas već najveličanstvenijeg britanskog glumca XX veka. Larija (Lorensa) je Viv svojom lepotom očarala u filmu “The Mask of Virtue”, a takvo mišljenje su potkrepile i čaršijske priče o njenoj zavodljivosti i vanrednom fizičkom izgledu. Strast je počela da bukti i razvila se najpre u jednu tajnu avanturu, koja se od svoje siline ubrzo pretvorila u javno ljubavisanje. Tako su ljubavnici Lorens i Vivijen otpočeli zajednički život 1937. nakon njihovog zajedničkog pojavljivanja na filmskom platnu.


Razvodi od bivših supružnika ovog poznatog para su se desili formalno nakon nekoliko godina. Par odlazi u Holivud gde se venčava i započinje svoje holivudske i svetske karijere. Svedoci onog vremena Holivuda govore da je to bio najzaljubljeniji i najlepši par, da je mnogima cilj bio takvu ljubav preneti na neke ljubavne scene u filmovima. Par Lari & Viv dobija svoje najveće filmske uloge po kojima ostaje upamćen do danas. Lorens dobija ulogu u Orkanskim visovima, a Vivijen učestvuje na kastingu za izbor glumice u čuvenom “Prohujalo sa Vihorom” (Gone With the Wind). Kasting za ulogu Skarlet O’Hare (Scarlett O’Hara) trajao je neverovatnih godinu dana. Toliko se pričalo o filmu pre samog filma da je pitanje izbora glumaca postalo gotovo od društvenog značaja. S druge strane bilo je tada već afirmisanih glumaca koji su odbili da se prihvate uloge u ovom legendarnom filmu, smatrajući da će on propasti. I konačno je Vivijen dobila ulogu u filmu; ulogu, koju je žarko želela da opravda pred nepoverljivom publikom i konkurencijom. Ovaj filmski lik toliko je oduševio publiku, a zatim i filmsku kritiku, pa čak nije ostavio ravnodušnom ni spisateljicu romana “Prohujalo sa vihorom”, Margaret Mičel (Margaret Mitchell), koja nije lik Skarlet O’Hare videla kao lepoticu. Mnogim damama onog vremena, kao i pomenutoj spisateljici, Vivijen je postala idol i prototip ženske lepote.


Mnoge od njih su vežbale pred ogledalom izraze lica Skarlet O’Hare, “njanjavo” i sladunjavo govorenje, a čak su i muževi primećivali hirovite zahteve svojih lepših polovina. Skarlet je postala ne samo filmska uloga, nego neka vrsta mita.

A Vivijen je, umesto svog imena, često pominjana kao Skarlet O’Hara. Kritičari i reditelji koji su davali komentare poput “lepotica čija je zanosna lepota često znala zaseniti njene vrtoglave uspehe kao glumice” i “potpuna glumica sprečena lepotom” ovu ulogu nisu komentarisali ovako, jer da Skarlet nije bila tako lepa i svoja u ovom filmu, kako ju je donela Vivijen, možda bi i sam film prohujao pored onih silnih Oskara, brže od samog vihora. Mlada britanska glumica je dobila i svog Oskara za najbolju žensku ulogu u gorepomenutom filmu, a dobila je i niz ponuda za nove uloge.

Holivudski reditelji i producenti su se utrkivali sa novim predlozima za Vivijen, ali čini se da ona nije bila raspoložena za to. Govorilo se da je tokom snimanja legendarnog filma pokazivala česte znake nervoze. Da se histerično ophodila prema pojedinim članovima ekipe. Ipak, bliski saradnici su pripisivali tu nervozu čežnjom za Lorensom koji je u isto vreme snimao film u Njujorku.

Noseći svoju lepotu i krhkost kao svoj krst Vivijen je pokušavala da se izbori za status dobre pozorišne glumice. Svoj stav o filmskoj glumi izražavala je ovako: “Ja nisam filmska zvezda – ja sam glumica. Biti filmska zvezda, samo filmska zvezda, to je tako lažan život, koji se povodi lažnim vrednostima i publicitetom. Glumice dugo traju i uvek se nađe divnih uloga.” Međutim, većina je smatrali da, i pored nekih zaista izvanrednih rola, kao što su bile Lejdi Magbet, Kleopatra, Ofelija, Vivijen nema tu snagu tela i glasa koja je potrebna za pozornicu. I to je, kako je vreme prolazilo, sve više postajalo očigledno…


Četrdesetih godina počele su da se dešavaju situacije koje su loše uticale po duševno zdravlje Vivijen Li. Najpre razvodi od prvog supruga, što je Vivijen jako potresalo, budući da je smatrala da nikada neće moći potpuno da uživa u svojoj sreći koja je izgrađena na dve tuđe nesreće. Ipak, Lari je bio uz nju u svakom trenutku kako bi joj dokazao da se vredi boriti za svoju sreću bez obzira na sve. U prilog građenju njihovog bračnog života išlo je i ponašanje njene ćerke i Lorensovog sina, koji su prihvatili svoju maćehu, odnosno očuha kao prave roditelje. Ali, vremenom sakupljani stres se intenzivira debaklom predstave Romeo i Julija na Brodveju, koju su supružnici postavili, uloživši u nju sav svoj kapital stečen od angažmana. Morali su da se vrate u Englesku. Vivijen je 1943. godine krenula na turneju po severnoj Africi nastupajući pred vojnim trupama koje su se borile u ratu koji je buktio. Godine 1944. je otkriveno da boluje od tuberkuloze, kao i mnogi njeni savremenici. Bez obzira na to što je sa Larijem donela odluku da neće imati zajedničke dece, 1945. godine Viv ostaje u drugom stanju i to u periodu snimanja “Cezara i Kleopatre”.

Biografi su smatrali da je ona zapravo žarko želela dete sa Larijem iako to nije priznavala, jer, da je bilo kako je sama govorila, ne bi tako teško podnela spontani pobačaj koji joj se ubrzo dogodio. Tada počinje početak kraja za prelepu glumicu Vivijen Li. Od tada je muče nervni slomovi koje su kasnije psiholozi definisali kao maničnu depresiju. U to doba, svi psihički poremećaji su pripisivani histeriji i razmaženosti ljudi, a naročito glumica. Niko ih nije priznavao kao bilo kakvu vrstu psihičke bolesti. Ponašanje koje je Vivijen ispoljavala tokom napada manične depresije bilo je nečuveno i za svaku osudu, naročito za tandašnji svet. Glumica je često menjala raspoloženja, patila je od nesanice, paničnih napada, bila je često vrlo gruba prema bliskim osobama, vređala ih, pa čak i fizički nasrtala na njih, a zatim im se pokorno izvinjavala šaljući poklone, pisma i cveće sa molbama za oprost. Dešavalo joj se čak da je imala seksualne odnose sa potpunim strancima, ljudima koje bi bukvalno pokupila sa ulice. Takve stvari se već nisu tolerisale. S obziom na to da takav psihički poremećaj nije bio ni primećivan u tadašnjoj medicini ili, bolje rečeno, bio je neadekvatno lečen, Vivijen je uz ovakva stanja često silom priključivana na elektro-šok terapiju, ili su joj davane velike količine sedativa. Ono što je bilo čudno i u neku ruku za divljenje je upravo njen karakter i predanost karijeri, jer je, govori se, čak i posle takvih terapija izlazila na scenu i igrala datu ulogu najbolje što može. Sam Olivije je u svojim memoarima dosta pisao o voljenoj Vivijen, pa čak i o njenim duševnim krahovima. Govorio je da je ponekad bila u toliko lošem stanju da su je uloge koje je igrala opsedale. Naročito druga velika uloga u pozorišnoj verzije kultne drame Tenesi Vilijamsa “Tramvaj zvani želja” (A Streetcar Named Desire), za koju je dobila drugog Oskara za najbolju žensku ulogu. Tih kriznih godina Olivije je dobio titulu viteza, a Vivijen uz njega titulu Lejdi Olivije na inauguraciji u Bakingemskoj palati. Pored te titule, Lari je takođe ušao i u Savet reditelja pozorišta Old Vik. Nakon tih događaja, par se zaputio na turneju po Australiji gde su se gorepomenute svađe i dešavale u najvećoj meri. Po povratku sa turneje Lari je prokomentarisao novinarima “Možda ne znate, ali razgovarate sa parom hodajućih leševa”. Sledi Oskar za ulogu Blanš Diboa (Blanche DuBois) koju je i sama krivila za lični put u ludilo. Olivije je mukotrpno podnosio ponašanje koje mu je Vivijen priređivala gotovo svakodnevno, ali je i dalje verovao da će se nešto promeniti. Promenilo se. Viv je napravila novi incident koji ga je, ipak, oterao.

Godine 1953, Vivijen je dobila ulogu u jednom filmu sa mladim glumcem Piterom Finčom (Peter Finch). Međutim, odmah nakon nekoliko nedelja snimanja, dobija i nervni slom koji je doprineo njenom udaljavanju sa snimanja i na njeno mesto doveo glumicu Elizabet Tejlor (Elisabeth Tailor). Olivije rešava da svoju psihički slabu ženu ipak odvede nazad u Englesku, a ona mu tada priznaje svoju aferu sa Finčom i govori kako se zaljubila. To je zaista bio kraj njihove velike ljubavi. Lari je rešio da posle dvadeset godina braka i prelepe ljubavi stavi tačku na sve. Nije više mogao da podnese borbu sa samim sobom, borbu sa maničnim stanjima svoje Vivijen, a ni borbu sa prijateljima koji su ga osuđivali što sve to trpi. On je sve to rešio, ali mu je bilo teško da sprovede u delo. Ponovo je odlučio da stisne zube i proba još jednom. Poslednji put. Taj poslednji put Vivijen ostaje još jednom trudna sa Olivijeom, ali, već viđeno, dešava joj se pobačaj. To je ujedno i pravi kraj njihovog fizičkog zajedništva.

Olivije se ubrzo ženi mladom glumicom Džoan Plurajt (Joan Plowright) koja ni po čemu, sem po svojoj jednostavnosti, nije mogla da parira Viv. Sa Džoan dobija troje dece. Ni Viv nije imala hrabrosti da ostane sama, naročito pored dugogodišnje zaštite i podrške koju je uživala od Larija. Ona se udaje za glumca Džeka Merivala (Jack Merivale) koji je bio upoznat sa njenim psihičkim problemima, i obećao je njenom, sada već bivšem mužu, da će brinuti o njoj kako je to i ovaj činio. Ipak, činilo se da je u njihovom slučaju jedna ljubav večna. Vivijen je izjavljivala bez trunke stida “kako bi radije proživela kratki život sa Larijem (Olivije) nego se suočila sa dugim bez njega” i do kraja svog života čuvala je uz sebe Larijevu sliku iz mladosti.

Jula meseca 1967. godine Vivijen Li umire od tuberkuloze u Londonu. Pronašao ju je njen tadašnji suprug Merival, mrtvu, na podu u njihovoj spavaćoj sobi. Istoga časa pozvao je Olivijea koji se tada lečio od raka prostate. U jednom delu Londona su se tada pogasila sva svetla u slavu Vivijen Li. Vivijen je kremirana i njen pepeo je, po njenoj želji, prosut po jezeru nadomak njene kuće u Istočnom Saseksu. Lorens Olivije je dosta nadživeo Vivijen i u svojim memoarima je opisao i svoju patnju zbog njene smrti. Kažu da je i u dubokoj starosti gledao njene filmove i govorio kako je Viv bila njegova jedina i prava ljubav i pitao se šta se to dogodilo sa njima.


Izvor: wannabemagazine


Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 10.Travanj/Apr.2013 u 09:53

Bette Davis

punim imenom Ruth Elizabeth Davis, Lowell, Massachusetts, SAD, 5. travnja 1908. – Neuilly-sur-Seine, Francuska, 6. listopada 1989.



Imala je najkrupnije i najprodornije oči u Holivudu. Bila je plavuša od koje je Holivud tražio da postane brineta. Njeni savremenici su pisali da se tome protivila, ali da je ipak pristala za visok iznos na čeku, da bi kasnije zahvaljivala na toj inicijativi, jer joj je popularnost vrtoglavo skočila. Bila je poznata po ulogama negativki, a posebnu draž svakoj od njih davale su njene prepoznatljivo krupne oči. Bila je uticajna u Holivudu i kao osoba i kao glumica. Bila je prva žena predsednik Američke akademije za filmsku umetnost i nauku, prva žena koja je primila nagradu za životno delo Američkog filmskog instituta 1977. godine, a reditelji su zbog nje menjali scenarija samo da bi prihvatila uloge u njihovim filmovima. Udavala se četiri puta, bila je sklona alkoholu, posebno se opijala kada nije dobila ulogu Skarlet O’Hare, koju je najviše želela. Put od ružnog pačeta do prelepe, talentovane zvezde nije joj bio lak, a na tom putu nije čak imala ni roditeljsku podršku. Otac joj je na početku njene karijere rekao: “Vidiš li sve te zvezde gore? Ima ih na milione. Zapamti to, zapamti koliko si zapravo nebitna.” Nije je odlikovala sanjalačka i plahovita lepota koju je posedovala većina diva, ali je bila svakako jedinstvena. Imala je lice zlobnice ispod kog se krio snažan karakter i velika energija. Njena prepoznatljiva gluma i dramatično držanje cigarete obezbedili su joj zasluženo mesto među filmskim divama. Nisu je proslavile afere i skandali iz privatnog života, a status super zvezde gradila je polako ali sigurno, i zadržala ga je i posle svoje smrti.

Rut Elizabet Dejvis (Ruth Elizabeth Davis) je rođena 5. aprila 1908. godine u Lovelu (Masačusets). Kada je napunila 7 godina, njen otac, advokat, napustio je porodicu zbog neke medicinske sestre. Iz bostonskog predgrađa 1921. godine majka i dve devojčice preselile su se u Njujork, gde je Rut, odnosno Beti (Betty), kako su je od milošte zvali, postala Bet (Bette). Jedna prijateljica njene majke čitala je jedan Balzakov roman i savetovala joj da promeni nadimak. Betty je zvučalo svakodnevno, Bette je bilo ekscentrično. Beti je imala podršku majke u svojim željama da postane glumica. Upisala je Cushing Academy i išla na časove plesa u Mariarden Аrtists’ Сolony. Pohađala je i Nortfild Herman školu i Dramsku školu Muraja Andersona u Njujorku. Debitovala je 1929. u provinciji Plejha u predstavi “Zemlja između”. Odlične kritike obezbedile su joj ulogu u njenom prvom Brodvej hitu, komediji “Slomljeno posuđe”. Godine 1930. došla je u Holivud kako bi uradila screen test za produkcijsku kuću Universal. Interesantna je priča u vezi sa njenim dolaskom u Holivud. Bila je toliko neugledna da je čovek iz studija koji je trebalo da je dočeka na železničkoj stanici nije uopšte prepoznao, nego se vratio i rekao kako niko ko imalo nalikuje glumici nije sišao s voza. Prvi čovek Universala komentarisao je da je Beti toliko neprivlačna da on sumnja da bi mogla da bude simpatična ijendom muškarcu. Godine 1930, Universal je sa njom sklopio ugovor i ona je ubrzo simila film “Zla sestra”, u kome je igrao i Hemfri Bogart (Hamfrey Bogart). Universal nije bio zadovoljan njenom pojavom, pa je 1932. Beti potpisala ugovor na sedam godina sa Warner Brothers-om.


Da pomenemo malo i njene lične pehove i sputanost sa početka karijere… Beti je u vreme boravka u Universalu još bila devica, veoma moguće jedina u Holivudu. Protestanski način vaspitanja koji su primenjivali njeni roditelji, bio je toliko jak da je, kad je prvi put poljubio jedan mladić, bila uverena da je ostala trudna, do te mere, da je upala u neku vrstu histeričnog ludila, zbog čega je i stomak počeo da joj raste. Takva, krajnje nepripremljena za realan život i odnose među odraslima, ali ipak školovana glumica, Beti je stigla u Holivud gde će iskusiti svoj prvi susret sa seksualnošću. Na snimanju njenog prvog filma “Zla sestra”, u jednoj sceni Betin lik, Laura, menja pelene novorođenom sinu svoje sestre, koja je umrla na porođaju. U to vreme Beti je imala dvadesetdve godine i po godinama je bila i više nego zrela osoba. Reditelji su bili zaprepašćeni njenim pitanjem da li je dete koje treba da presvuče dečak ili devojčica. Filmska ekipa se naslađivala dok je Beti crvenela presvlačeći dečaka. Bilo je to prvi put da je videla penis.

Rad u Warner Brothers-u trajao je dugo. Na screen test-u za ulazak u ovu filmsku kuću plačući je istrčala iz sale za projekciju, misleći da se užasno pokazala. Međutim, ubrzo je postala slavna igrajući 1931. u filmu “Čovek koji je igrao Boga”. Ulogu je dobila zahvaljujući glumcu Džordzu Arlisu koji je ubedio producente da ona igra sa njim, i koji je do kraja ostao njen mentor za život u glumi. Nakon ovoga Warner Brothers je sa njom sklopio ugovor na neodređeno vreme. Zatim dolazi period kada počinju njene nesuglasice, pa i svađe sa Warner Brothers-om, najčešće zbog toga što su oni promovisali uglavnom muškarce. O glumcima nije imala visoko mišljenje. Govorila je da su jako teški i da su veoma sujetni. U naredne tri godine Dejvisova je snimila 14 filmova za i Warner Brothers mnogi su odmah zaboravljeni. Ali, njena karijera doživljava dramatičan preokret 1934. kada je odigrala Mildred u filmu “O ljudskom ropstvu”, zajedno sa Lesli Hauard (Leslie Howard). Sledeće, 1935. godine, snimila je “Opasan” za koji je dobila prvog Oskara, a 1936. ona i Hauardova su ponovo igrale zajedno u “Okamenjenoj šumi”. Njene replike na velikom ekranu ostaju za pamćenje, naročito one koje govore razmažene južnjačke lepotice, koje je igrala, “I’d luuve to kiss ya, but I’ve just washed my hair…”. Ipak, činilo se da je šefovi studija još uvek ne tretiraju na pravi način, pa je u jednom trenutku Warner Brothers neuspešno tužila, tražeći bolje uloge i veće honorare. Spor je izgubila, ali to ni malo nije narušilo njen status velike zvezde, a 1939. godine bila je u najužem izboru za ulogu Skarlet O’Hare u “Prohujalo za vihorom”. To je bila jedina uloga koju je Beti priželjkivala, a da je nije dobila. To nikada nije prežalila, a kažu da je tada i počela da pije…

Tokom četrdesetih njena karijera je blistala. Uspešno je održavala javni imidž velike dive i u skladu sa tim su joj  pripisivane brojne ljubavne veze sa moćnim ljudima Holivuda, kao i sa omiljenim magnatom svih glumica toga doba, Hauardom Hjuzom (Howard Hughes). Nakon slave dolaze godine zatišja njene karijere, ali, početkom pedesetih godina, Beti se u velikom stilu vraća na veliko platno. Godine 1950. za svoju ulogu u filmu “Sve o Evi” dobija nominaciju za Oskara, a  uloga Margo Čaning (Margo Channing) je verovatno najznačajnija koju je ikada odigrala u karijeri. Mnogi misle da je upravo u ovoj ulozi Beti odigrala sebe, jer je lik Margo velika diva pozorišne scene, na pragu srednjih godina, arogantna, prepotentna, ohola, teatralna, kapriciozna, razmažena, nesigurna i emotivna. Nove generacije je osvojila 1962. snimivši film “Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn”, a dve godine kasnije glumila je u “Pst, pst slatka Šarlota”, koji i nije bio naročito popularan. Snimila je još 26 filmova: “Dadilja”, “Vrišti lepa Pegi”, “Povratak sa veštičje planine”, “Porodični susret”, “Hotel”, “Ubistvo sa ogledalima” i dr. Beti Dejvis je volela glumu i o njoj je govorila ovako: “Gluma bi trebalo da bude veća od života, scenario takođe. Sve u vezi sa filmom bi trebalo da bude veće od života”. Ali ono što Beti nikako nije volela je da gleda sebe na filmu, pa je svoje filmove izbegavala da gleda, ili ih je gledala tek nakon mnogo godina od snimanja.




Beti Dejvis se udavala četiri puta. Njen prvi muž je bio Harman Nelson. Živeli su zajedno od 1932. do 1939. Nisu imali dece. On nije mogao da podnese uspeh svoje žene, a najviše ga je mučio pritisak medija, koji su potencirali to da on zarađuje desetostruko manje novca nedeljno od Beti. Na snimanju “Džezebel” zaljubila se u reditelja (William Wyler) kog je opisivala kao “ljubav svog života”. Nakon veze sa njim glumica je izjavila: “Želim da posavetujem sve žene koje su u vezi sa oženjenim muškarcima da oni nikada neće napustiti svoje supruge ma koliko često govorili da se ne slažu. Ljubav nije potrebna muškarcu da bi bio srećan, onoliko koliko je potrebna ženi za sreću. Ako je zadovoljna u braku, žena neće lutati. Muškarac može da bude potpuno zadovoljan brakom, a da i pored toga laje na zvezde.” Sa  drugim mužem Arturom Fransforom je bila od 1940. do 1943, kada je poginuo. Dve godine kasnije, Beti se udala za Vilijama Granta Šerija (William Grant Sherry), sa kojim je dobila ćerku Barbaru Dejvis Šeri (Barbra Davis Sherry). Sa partnerom iz filma “Sve o Evi”, Gerijem Merilom (Gary Merrill) živela je deset godina u braku u kome su usvojili dečaka Majkla i devojčicu Margo, koja je bila mentalno retardirana, kao što je bila i Betina sestra Barbara, zbog koje se verovatno glumica i odlučila na usvajanje baš tog deteta. Starost je Beti provela u svom luksuznom stanu na četvrtom spratu na kraju Sanset bulevara u Zapadnom Holivudu. Do kraja života je vodila računa o svom izgledu: “Želim uvek da izgledam dobro. Čak i u supermarketu. Kao poznata holivudska žena, moja je obaveza da izgledam uredno i doterano. Veoma je loše što mladi ljudi ne dele moje mišljenje. To je pogrešno”, govorila je Beti.

U poodmaklim godinama, Beti je pisala knjige autobiografskog karaktera u kojima je ostavljala i mnoga svedočanstva o svojim kolegama sa filma. Najviše je pominjala koleginicu Džoan Kraford (Joan Crawford), sa kojom je u karijeri imala najviše problema, svađa i skandala. Dugogodišnje rivalstvo koje je postojalo između Beti i Džoan maestralno je prenešeno i prilagođeno filmskoj priči “Šta se dogodilo sa Bejbi Džejn”. Ono datira još iz tridesetih godina, kada je Beti prozivala Džoan u medijima “Ona je spavala sa svakom muškom zvezdom u MGM-u, osim možda sa Lesijem”, ali ni Džoan nije ostajala dužna. Anegdote sa snimanja gorepomenutog filma ostale su legendarne, a evo nekih od njih… Kako je Džoan bila udata za jednog od direktora Pepsija, Beti je njoj u inat uredila da se na setu instalira koka-kolina mašina za pića. Džoan je uzvratila, tako što je sebi u odeću prišila tegove, za scenu u kojoj Beti treba da je vuče po podu. Ovaj odnos ljubavi ili mržnje ostaće jedan od besmrtnih holivudskih mitova o duelima i duhovitim prepucavanjima između velikih diva.



Poslednju ulogu je odigrala u komediji “Čudna maćeha” 1989. godine, a posle raka dojke i nekoliko šlogova preminula je 6. oktobra 1989. godine. Nekoliko meseci kasnije, muzička pop-zvezda Madona je izdala popularnu pesmu “Vogue”, koja predstavlja lični omaž holivudskim divama, a među njima i Beti, uz reči “Beti Dejvis, mi te volimo”. Svojim ulogama hrabrih, otresitih žena, često moralno prezrenih, no svejedno do kraja svojih i nepotkupljivih, kao i privatnim životom punim emotivnih razočaranja i žrtava koje je morala da podnese zbog karijere, Beti Dejvis je pomogla generacijama žena i, ne slučajno, gej muškaraca, da pronađu lik sa kojim se mogu identifikovati i iz koga mogu crpeti hrabrost i odlučnost da ostanu verni sebi i prkose kritikama i odbacivanju okoline. Sa ponosom je isticala da je njen sin homoseksualac i time podržavala pravo na ovu seksualnu orjentaciju. Do kraja života bila je u svađi sa ćerkom koja je, kroz nekoliko biografija, pokušala da je omalovaži. U jednom od poslednjih intervjua, Beti Dejvs je rekla: “O, Bože, pa ona je moja ćerka, naravno da joj opraštam. Ona je moja krv.” Krajem 1999. godine Američki filmski institut sastavio je listu 50 najznačajnijih filmskih diva Holivuda, a Beti Dejvis se našla na drugom mestu. Godine 1974, napisana je pesma “Bette Davis Eyes”, koju izvodi Kim Carnes koja se visoko kotirala nedeljama na Bilbordovoj top listi.

Izvor: wannabemagazine


Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 22:22

Lana Turner

Wallace, Idaho, 8. veljače 1921. - Los Angeles, 29. lipnja 1995.



Bila je još jedna zanosna plavuša “Zlatnog Holivuda”. Imala je mnogo ljubavnika i udavala se čak sedam puta, iako je govorila kako želi da ima jednog muža i sedmoro dece. Sudbina je htela da bude drugačije. Snimila je više od 50 filmova, a po završetku Drugog svetskog rata bila je jedna od najplaćenijih žena u Sjedinjenim Američkim Državama, i važila je za zavodnicu zbog koje su muškarci padali na kolena. Nikada nije krila svoje burne veze, otvoreno je govorila o tome kako je u životu imala mnogo uspeha i padova. Njeni brakovi i ljubavne afere bili su prepuni nasilja, ponekad provociranog, ali i priželjkivanog. Neverovatno je da ju je jedan muž bacio niz stepenice, drugi šamarao u javnosti, dok je treći gađao flašom šampanjca. Međutim, ona je govorila: “Muškarce smatram veoma uzbudljivim, i svaka žena koja to ne misli je anemična stara usedelica, kurva ili svetica.”

Lana Tarner (Lana Turner), jedna od najlepših plavuša prošlog veka, rođena je 8. februara 1921. godine u Volisu, državi Ajdaho u SAD-u kao Džulija Džin Tarner (Julia Jean Turner) u siromašnoj porodici. Porodica i prijatelji su Džuliju zvali Džudi. Otac joj je bio rudar u jednom malom rudniku, međutim, osvojivši neku svotu novca na kocki, pomislio je da može da promeni život svoje porodice. Ali ne lezi vraže… Sakrio je novac u svoju čarapu i pošao kući da obraduje porodicu, međutim, pljačkaši su ga presreli i pretukli na smrt, a kada je njegovo beživotno telo pronađeno, čarapa i cipela na levoj nozi su nedostajale. Ubica nikada nije bio pronađen. Lana je tada imala 10 godina. Njena majka je imala zdravstvenih problema i morale su da se presele u drugu, klimatski podobniju sredinu, u Los Anđeles. Majka i ćerka su živele jako skromno, takoreći bedno. Džulija je često obitavala kod poznanika i prijatelja kako bi se bar malo uštedelo na hrani. Majka se posvetila kozmetičkom zanatu kako bi mogla da izdržava sebe i svoju ćerku. Sa svojih 16 godina, dok je studirala, sudbina je Džuliju navela na put ka Holivudu, kao u svakoj “holivudskoj (sapunskoj) priči”. Naime, Džulija je tog dana, pobegavši sa časova, svratila u obližnji kafić da kupi koka-kolu, i tamo je zatekla izdavača “The Hollywood Reporter”-a koji je bio zapanjen njenom lepotom. Preporučio ju je agenciji za talente, sa velikim ubeđenjem da ovu lepu tinejdžerku čeka slava. I izgleda da se nije prevario.

Preko ove agencije je upoznaje reditelja Marvina le Roj (Marwin LeRoy) koji joj je ponudio prvu filmsku ulogu. Posle uloge u filmu “They Won’t Forget” (1937) njena karijera krenula je uzlaznom putanjom. Lana je glumila srednjoškolku koja je silovana i ubijena. Nakon ovog filmskog ostvarenja Tarnerova je stekla nadimak The Sweater Girl (džemper devojka). Nadimak je stekla na osnovu svog oblačenja koje je zahtevala uloga iz pomenutog filma. Kažu da je ovaj nadimak prezirala čitavog života. 1937. godine potpisala je ugovor sa čuvenom produkcijskom kućom MGM. A 10 godina kasnije, Lana je bila jedna od deset najplaćenijih žena u Americi, dok je početkom pedesetih godina postala i glavna zvezda MGM-a. Reditelj Majer je od Lane napravio popularnu devojku, a vrlo popularnu među studentima muškog pola, pa je stoga često i dobijala uloge u tinejdžerski orijentisanim filmovima (“Dramatic School”, 1938; “These Glamour Girls”, 1939; “Dancing Co-Ed”, 1939). Potom je igrala u nekoliko ostvarenja sa popularnim glumcem Klarkom Gejblom (Clark Gable), pa su tablodi bili skloni da ih povezuju u ljubavnu vezu nakon svakog zajedničkog filma. Veliki uspeh Tarnerova je postigla igrajući u kultnom ostvarenju “Poštar uvek zvoni dvaput” (“The Postman Always Rings Twice”) 1946. godine. Ovaj, sada već klasik žanra film noir, vinuo je Lanu Tarner u zvezde i postala je holivudska femme fatale. Partner Tarnerovoj u ovom filmu bio je Džon Garfild (John Garfield). Postoji priča da se Lana i nije baš najbolje slagala sa pomenutim glumcem, i ne mogavši nikako da prebrodi to neslaganje, jednom je izgovorila producentima “Zar niste mogli da nađete nekog malo privlačnijeg za ovu ulogu?” Naredne godine, 1947, Lana je dobila ponudu da umesto Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn) zaigra u filmu “Green Dolphin Street”, istorijskoj drami za koju je smršala čak 15kg i ofarbala svoju platinastoplavu kosu u tamniju nijansu. Ova uloga je takođe jedna od zapaženijih uloga Tarnerove, a izborom nje za istu najoduševljeniji bio je reditelj. Bez obzira na promene kroz koje je prošla za ovu ulogu, Lana nije odustala od svog glamuroznog imidža koji je do tada imala, i brzo se vratila svom starom izgledu. 1948. godine Lana Tarner se pojavljuje u svom prvom filmu u boji (koji nam je verovatno svima poznat), u ekranizaciji popularnog dela Aleksandra Dime “Tri musketara”, u kojoj igra prelepu Lejdi de Vinter. Nakon ove uloge, Lana nije snimala čak tri godine, što je bio prilično dug period za nju, na šta ni ona, a ni njena publika nije navikla.

Nakon 1950. godine u Laninoj karijeri usledilo je još nekoliko filmova: “Mr. Imperium” (1951), “The Merry Widow” (1952), “The Bad and the Beautiful” (1952), “The Sea Chase” (1955), “The Prodigal” (1955), “Diane” (1956), koji nisu postigli očekivane uspehe, a što je najvažnije, nisu punili kase MGM-a, pa je ova produkcija odlučila da ne obnovi njen ugovor, opravdavajući svoju odluku novonastalom krizom. Nedugo zatim Tarnerova se vraća na male ekrane adaptacijom bestselera “Gradić Pejton” (“Payton Place”), kojom postiže neverovatan uspeh i nominaciju za Oskara za najbolju glumicu. Posle ovog uspeha, sledi nekoliko nezapaženih rola i skandal 1958. godine (ubistvo Stompanatoa) koji će Laninu karijeru duboko žigosati. Usred ovih neprijatnih dešavanja po Lanu Tarner, ona snima film koji joj je možda doneo najveću slavu, ali joj je sigurno doneo najviše novca, čak 50% od ukupne zarade celog projekta. U pitanju je film “Imitacija života” (“Imitation of Life”), priča o ambicioznoj glumici koju zanima samo karijera i njenoj problematičnoj ćerki. Mnogi su u ovom filmu tražili biografske elemente Lane Tarner, a možda ih je i bilo u odnosu na ovaj kratak opis. Svoj poslednji film, “Madam X” (“Madame X”), Lana je snimila 1966. godine.


Bez obzira na veliko delo ove dive, ono što je, kao i obično, najviše zanimalo publiku bio je njen privatan život, koji je bio zasigurno interesantniji od bilo koje njene uloge. Ona se na osudu javnosti za raspusno ponašanje, udavanje i razvode nije mnogo obazirala, i nije želela da glumi u svom životu. Uvek je bila otvorena i iskrena i bez ikakvog ustručavanja je iznosila svoje stavove i govorila o svojim ljubavnnim usponima i padovima. Još onda za Lanu Tarner nije bilo tabua. Ona se udavala čak osam puta za sedam muškaraca. Prvi brak sklopila je sa samo 19 godina sa frontmenom jednog benda. Zvao se Arti Šo (Artie Shaw), a njihov brak je dobio veliki publicitet, i to u negativnom kontekstu, što je u jednom trenutku pokolebalo MGM da eventualno raskine ugovor sa mladom Lanom, gledajući njeno nezrelo i pomalo neodgovorno ponašanje. Tako je ovaj brak i potrajao čitava četiri meseca.

Sledeći muž plave lepotice bio je Džozef Stefan Krejn (Joseph Stephen Crane), za koga se udavala čak dva puta, jer je nakon prvog sklapanja braka isti anuliran jer Krejn još uvek nije bio razveden. Razočaran što ga je Lana, saznavši istinu o postojanju njegovog braka, ostavila, Krejn pokušava da izvrši samoubistvo. Međutim, Lana rađa njihovu ćerkicu Šeril (Cheryl) i odlučuje da se opet uda za Krejna kako bi priznao i obezbedio dete.

Treći suprug Tarnerove bio je milioner Henri Toping Mlađi (Henry J. Topping Jr), koji je osvojio Lanu porodičnim i ličnim imenom i bogatstvom. Prosidba je bila za ono vreme vrlo interesantna, dok je za današnje verovatno ofucani fazon iz neke scene iz “Sex and the City”. U Klubu 21 Henri je ubacio dijamantski prsten u Laninu čašu sa martinijem. Svadbena ceremonija je, naravno, bila luksuzna, ali se nije mogla dogoditi dok se nije poništio brak koji je Henri imao sa glumicom Arlin Džadž (Arline Judge), koja je (gle čuda) bila prethodno udata za njegovog rođenog brata. Kad je došlo do venčanja, Henri Toping je pretrpeo neverovatan bankrot, investirajući novac vrlo nepromišljeno i neprestano se kockajući se. Nakon skupljanja svih negativnih emocija i energija i ovaj brak Tarnerove je pukao, a da nije sastavio ni celu godinu.

O četvrtom braku Lane Tarner ne zna se mnogo, jedino što može, a i ne mora da služi kao svedočanstvo o istom je knjiga biografskog karaktera koju je pisala njena ćerka Šeril. U ovoj knjizi Šeril navodi da ju je njen očuh, a četvrti muž njene majke, glumac Leks Barker (Lex Barker), silovao i zlostavljao, i da se Lana nakon njenog žaljenja razvela od ovog monstruma (ako je verovati Šeril).


Godine 1957. upoznaje Džonija Strompanatoa (Johnny Stompanato), poznatog i kao Džoli Velentajn, ili Džoni Oskar, navodno zbog određene sličnosti sa veličinom statue za prestižnu filmsku nagradu. Ta asocijacija ipak nije imala veze sa Džonijevim glumačkim talentom. Džoni Oskar je bio mnogo toga: telohranitelj gangstera Mikija Koena (Mickey Cohen), žigolo, uterivač dugova… Džoni je Lanu maltretirao na različite načine. Posle svoje 30. godine, Lanina potreba za uzbuđenjem je postala opsesija. Međutim, ovo uzbuđenje nije bilo nimalo benigno. Lana je izgleda bila žena koju su uzbuđivale batine, fizički obračun, uvrede i pretnje. Zbog snimanja filma “Another Time, Another Place” u Engleskoj, morala je da se odvoji od svog Džonija. Često mu je pisala pisma o svojoj neizdrživoj želji da ga poseduje i da jedino on zna pravi način da je zadovolji. Kada je postalo neizdrživo, Lana mu je poslala avionske karte i iznajmila kuću za njih u Londonu. Džoni je bio sve zahtevniji, koristeći svu svoju nadmoć nad Lanom kao i uzbuđenje koje ona priželjkuje “Kad ja kažem hop, ti moraš da skočiš!” Pretio je i da će da je žigoše: “Unakaziću te! Toliko ću te unakaziti da ćeš biti odvratna svima i moraćeš da se kriješ. Zauvek.” Jednom je došao na snimanje i pretio pištoljem Laninom filmskom partneru, Šonu Koneriju (Sean Connery), “Dalje šape od moje Lane!” Međutim, Šon nije tolerisao pretnju i snažno ga je udario, pa se Džoni povukao iz studija, vrlo brzo i iz Engleske.



Lani je on strašno nedostajao. U svojim pismima ona ga je preklinjala “Plašim se da će me povrediti… To je tako strašno, a istovremeno i divno… Ja sam tvoja, i strašno si mi potreban, moj Džoni!” Snimanje filma se završilo, a njih dvoje su nastavili svoju sado-mazo igru u Meksiku. Gosti hotela u kome je par odseo žalio se na preglasno vođenje ljubavi koje se čulo u celom hotelu. Kada su se vratili u Holivud, na aerodromu ih je čekala Lanina ćerka Šeril. Kako svedoči Šeril, jedne večeri, dok je Džoni maltretirao Lanu jer je odbijala da plaća njegove kockarske dugove, šamarao je i pretio da će se osvetiti celoj njenoj porodici, Šeril je prisluškivala na vratima. Govorio je “Zaklaću te, i tebe i tvoju majku i tvoju ćerku… To mi je posao!” Šeril je odjurila do kuhinje (prema njenim i Laninim rečima), zgrabila nož i pojurila majci u pomoć. Mnogo se špekulisalo o tome šta se zaista desilo te večeri u kući Tarnerove, i ko je zaista ubio Stompanatoa, ali ispostavlja se da je to ipak uradila četrnaestogodišnja Šeril. Ovaj slučaj je tresao Ameriku kao cunami. Lana i njena porodica bile su stavljene na medijski i javni linč. Novinari nisu imali milosti, a i suđenja su bila više nego iscrpljujuća.

Ovako je Lana svedočila na jednom od saslušanja: “Sve se dogodilo veoma brzo da čak nisam ni videla nož u rukama moje ćerke. Učinilo mi se da ga je udarila u stomak pesnicom. Gospodin Stompanato se zateturao unapred, okrenuo i pao na leđa. Gušio se, ruke su mu bile na vratu. Ja sam potrčala ka njemu i videla sam krv… Ispuštao je užasne zvuke…” Njena ljubavna pisma koja je pisala Džoniju punila su naslovne strane u celoj Americi. Njenom ličnošću su se bavili svi: novinari, sociolozi, psihoanalitičari. Svi su je napadali, dok je Šeril negde bila i branjena. Međutim, objavljivanje pisama koje je Lana slala Džoniju imalo je potpuno suprotan efekat od onog koji su novinari želeli da postignu. Umesto da je prikažu kao lošu ženu i majku, publika je doživela kao emocionalnu nezrelu osobu koja očajnički traži ljubav.

Posle ove, ovako završene veze, peti zvaničan brak je bio manje interesantan, iako je trajao čak dve godine. To je bio izvesni rančer Frederik (Frederick), član May department store porodice. Sledeći, šesti muž bio je filmski producent Robert Iton (Robert P. Eaton), sa kojim je brak trajao četiri godine, a sedmog je upoznala u jednom noćnom klubu. Sedmi muž je imao čudno zanimanje, hipnotizer. Njegovo ime je bilo Ronald Pelar (Ronald Pellar), a bio je poznatiji kao Ronald Dante, ili Doktor Dante. Nakon šest meseci njihovog braka, Lana, posle “mnogo” bračnog iskustva, piše Danteu ček na $35,000 kojim “doktor za lopovluk” nestaje. Posle izvesnog vremena, Lana svog sedmog supruga optužuje da je pored ovog novca ukrao i njen nakit u vrednosti od $100,000. Tu je bio i kraj brakovima ove lakoverne lepotice, konačno.

Lana Tarner je umrla u 74. godini života, 1992. godine, od raka grla, kao najstrastveniji ženski pušač Holivuda (posle Ave Gardner). Međutim, nije bila malodušna očekujući kraj. Svoju bolest je prihvatala krajnje normalno i pomirljivo, želeći da uživa u svakom danu koji joj je preostao. Ona je najgoru smrt (Džonov pokušaj ubistva) preživela zahvaljujući svojoj ćerki Šeril, i ostala joj je zahvalna na tome. Bogatstvo Tarnerove je i nasledila Šeril i njen životni saputnik Džojs, od milošte Džoš, Leroj (Joyce Josh LeRoy), koga je Lana volela kao svoje drugo dete. Većinu njenog bogatstva činile su nekretnine, a veliki deo njih ostao je i njenoj služavki Karmen (Carmen Lopez Cruz).

Izvor: wannabemagazine

Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 22:15

Ingrid Bergman

Stockholm, 29. kolovoza 1915. - London, 29. kolovoza 1982.



Bila je trostruka dobitnica Oskara, razlikovala se od drugih holivudskih zvezda svoga doba po tome što je insistirala na prirodnom izgledu bez šminke, bila je prilično visoka (178 cm) i nije zamenila svoje ime za umetničko. Bila je obrazovana i govorila je pet jezika (švedski, nemački, engleski, italijanski i francuski). Tadašnje novine su je opisivale ovako: “Ona je donela jednostavnost i šarm iz rodne Švedske. Nelakirani nokti, koža koja ne izgleda kao glazura na torti, prirodan izgled, nepretenciozna odeća – ove uobičajene stvari čine je neobičnom među holivudskim zvezdama. Ona se retko može videti u noćnim klubovima, gde ostale poznate ličnosti neizostavno paradiraju. Uprkos tome što je izuzetno uspešna, i dalje je neverovatno skromna.” Postoji anegdota da joj je jednom fotograf  sugerisao da podigne suknju “samo” malo, na što ga je pogledala, nasmešila se i rekla: “Ali ja sam došla ovde da glumim , a ne da plešem”.  O svom pozivu govorila je ovako: “Gluma je najbolji lek na svetu — ako se ne osećaš dobro, ubrzo zaboraviš, jer si usredsređen na nešto što nisi ti. Mi glumci smo zaista jako srećni ljudi.” Imala je tri braka, sva tri prilično zanimljiva. Nešto pre smrti diva je pažljivo složila sve što ostavlja za sobom – fotografije, pisma, isečke iz novina i tri haljine, koje je dala na hemijsko čišćenje, ispeglala ih i zaštitila. Svaka od te tri haljine predstavljala je jedan od njena tri braka, svesna da će posle njene smrti interesovanje biti podjednako i za njene filmove, kao i za muževe.

Roditelji čuvene Ingrid  Bergman (Ingrid Bergman) upoznali su se 1900. godine u parku u Stokholmu, gde je mlada Nemica Frida Adler (Frieda Adler) provodila praznike. Imala je šesnaest godina i tada se najstrasnije zaljubila u dvadesetosmogodišnjeg Justusa Bergmana (Justus Bergman), skromnog slikara koji je pokušavao da nađe svoje mesto pod umetničkim nebom. Fridini roditelji užasnuli su se vezom svoje ćerke i siromašnog umetnika i odlučili da je po svaku cenu zabrane. Neverovatnu Fridinu ljubav potvrđuje činjenica da je ona strpljivo čekala sedam dugih godina da njen voljeni kupi fotografsku radnju, noseći njegov prsten na lančiću oko vrata kao znak vernosti i amajliju. Kad su videli da je Justus materijalno napredovao, roditelji su popustili i brak se dogodio. Frida, od milošte Fridel, i Justus su bili neverovatno srećni, ali vrlo kratko. Prvo dete im je umrlo tokom rađanja, četiri godine kasnije, umrlo je i drugo, koje je preživelo svega nekoliko nedelja. Godine 1915, rodila im se zdrava devojčica kojoj su ime dali Ingrid. Sreći nije bilo kraja, a Justus je kao profesionalni fotograf gledao da zabeleži svaki korak svoje devojčice i svaki idiličan trenutak svoje porodice. Međutim, sreća nije dugo potrajala, a dva Justusova snimka su tužno svedočanstvo onoga što se dogodilo. Na prvom, dvogodišnja Ingrid šeta sa mamom, dok na drugom, naredne godine, stavlja buket cveća na mamin grob. Fridel je umrla od bolesti jetre koja ju je tiho i mučki slabila. Ingrid je rasla bez majke, ali je uz svog oca imala zaista srećno detinjstvo. Nažalost, samo do svoje dvanaeste godine, kada je on umro od raka želuca. Ingrid je pala u ruke rođaka, tetki i strini, ali je najviše od svih volela svoju guvernantu Gretu, koja je bila ljubavnica njenog oca, i koju su iz tog razloga prezirali svi rođaci devojčice, naročito oni sa majčine strane. Ipak, malena Ingrid je od oca u nasleđe dobila veliku veru u ljubav i stav da se za nju treba boriti, pa se nije osvrtala na komentare rođaka. Još kao mala želela je da postane glumica, dok je njenom ocu bilo draže da bude pevačica. Po smrti oca, nije imala neku sjajnu podršku rodbine za bavljenje glumom, ali je ipak terala po svom.



U svojoj sedamnaestoj godini primljena je u Kraljevsko dramsko pozorište u Stokholmu. U ovom pozorištu je ostala samo godinu dana jer joj je ubrzo stigla ponuda za film. Tada je upoznala i zubara Petera Lindstruma. Bio je devet godina stariji. Odveo ju je na ručak u najotmjeniji restoran u Stokholmu i Ingrid se zaljubila. Peter je bio pristojan i marljiv mladić, ali i opsednut zdravim telom i zdravim načinom života. Čak i kad bi odlazili u šetnje šumom, teglio je ranac natrpan ciglama kako bi “jačao mišiće”.  Ne bi sve to izgledalo tako strašno da je Peter i drugim stvarima poklanjao podjednaku pažnju kao svojim mišićima. U jednoj biografiji, Ingrid je govorila kako je nakon veridbe sa Peterom poželela da vode ljubav, ali je on odbio, govoreći da umesto toga mogu da idu u duge šetnje po hladnoći. Prvo je mislila da je to zato što želi da je čuva do venčanja, međutim i u braku se pokazao kao vrlo suzdržan i nezainteresovan ljubavnik. Ingrid je tad već bila glumačka zvezda, s reputacijom ne samo dobre glumice, nego i profesionalke koja zna šta hoće, ali u privatnom životu je i dalje bila nesigurna. Peter je odlučivao o svemu, čak i o tome što će ona obući, kako će se ponašati itd. Godine 1938, rodila je ćerku, Piu Lindstrum. Posle desetak filmova u Švedskoj i jednog u Nemačkoj, Bergmanovu je angažovao holivudski producent Dejvid O. Selznik (David O. Selznick) kako bi nastupila u engleskoj verziji švedskog filma iz 1936. godine, “Intermeco”. Film je ostvario veliki uspeh, a Ingrid Bergman je postala zvezda. Kada ju je producent Selznik pozvao u Holivud i ponudio joj ulogu u filmu “Intermeco”, Peter i njihova ćerka Pia su ostali u Švedskoj, gde je Peter završavao specijalizaciju iz neurohirurgije. Ovaj period razdvojenosti, iako su kasnije došli u Ameriku, učinio je da se rasturi brak u kome je bilo ljubavi do tada, iako je ona bila malo “sakatija” od normalnog poimanja iste. Sitnice koje su smetale supružnicima su postajale sve krupnije, a problemi nepremostivi. Kad je 1942. kultni film "Kazablanka" osvojio svet pričom o ljubavi, žrtvi i ratu, Peter više nije mogao da podnese taj neverovatni publicitet i interesovanje za njegovu ženu i njihovu porodicu, ali mu je izgleda najviše smetalo što je ona postala svetska zvezda, što je zarađivala mnogo više od njega, pa više nije bila finansijski zavisna od njega. Kako je sve više gubio, više se i trudio da je zadrži, a sve na pogrešan način. Branio joj je da jede, terao je na dijete, ukidao slatkiše, do te mere, da je keks i čokolade sa velikim strahom sakrivala ispod kreveta i po raznim ćoškovima kuće. Kad bi primetio da se ugojila stavljao je na stolicu i satima ispitivao kako je moguće da se ugojila kad on zna šta ona jede. Kontrolisao je i njene finansije, podjednako kao i njenu ishranu, pa gotovo da nije smela da kupuje nešto bez njegovog znanja i odobrenja.



Što se tiče “Kazablanke”, koju je Ingrid snimila sa legendom Holivuda,Hemfrijem Bogartom (Humphrey Bogart), u nekoliko navrata njih dvoje su hteli da prekinu snimanje filma, smatrajući radnju i likove glupim i neuverljivim. Bergmanova nije imala visoko mišljenje o ovom filmu i često bi je iritirala i pitanja o njemu, govorila je i kako se nada da će prestati da ga prikazuju kad ona umre. “Snimila sam toliko važnijih filmova, ali ljudi uvek govore o onom s Bogartom.”, govorila je. Američki filmski institut 2002. proglasio je ovaj film najboljom američkom ljubavnom pričom, stavljajući ga ispred filmova “Prohujalo sa vihorom” i “Priča sa zapadne strane”.  Bila je nominovana za Oskara za najbolju žensku ulogu u filmu “Za kim zvona zvone” iz 1943, koji je bio njen prvi film u boji, a sledeće godine je dobila Oskara za najbolju žensku ulogu za film “Plinsko svetlo” 1944. Treću uzastopnu nominaciju stekla je ulogom monahinje u filmu “Zvona Svete Marije”.

Ako se vratimo onom što je intrigantno i interesantno o svim divama, a to je ljubavni život, izgledalo je ovako… Da su Peter i Ingrid ostali u Stokholmu i da Ingrid nije postala zvezda, možda bi njihov brak opstao, ali ovako je bio osuđen na propast. Ingrid je kroz svoj posao spoznala mogućnost idealne ljubavi koja joj je nedostajala u stvarnom životu. Sve se promenilo kad je upoznala pravoga pustolova, ratnog fotografa Roberta Kapu (Robert Capa), 1945, boraveći u Parizu, gde je zabavljala vojnike. Kapa i pisac Irvin Šo (Irwin Shaw) izveli su je jednom na večeru, gde je “proradila hemija”. Međutim, Kapa je bio opterećen svojim poslom, i činilo se kao da je oženjen istim. To joj je stalno stavljao do znanja i govorio da mu treba slobode i da ne želi da mu posvećivanje nekom (nečem) drugom menja način života. Devet godina kasnije Kapa je stao na minu u Vijentamu i poginuo. Ali, njegov uticaj na Ingrid je bio neopisivo veliki i nakon njegove smrti. Ona je o njemu govorila kao o kreatoru nove Ingrid “Kapa je u meni probudio seksualnu stranu koju nisam ni znala da posedujem. Pomogao mi je da budem ja. Nije bio nimalo suzdržan, potpuno se prepuštao kad je vodio ljubav. Shvatila sam kako to izgleda kad na sve zaboraviš.” Peter je za vezu sa Kapom saznao tek kad je sve već bilo gotovo, ali nije prošlo mnogo vremena do nove afere. Ingrid je gledajući filmove čuvenog italijanskog reditelja Roberta Roselinija (Roberto Rosselini) gajila jednu vrstu divljenja prema njegovom liku i delu. Kada je Roselini došao u SAD da snima film sa Ingrid, i kada ju je upoznao, ona je koristila svaki trenutak kako bi se zbližili. Pokazivala mu je Holivud i upoznavala ga sa svim njegovim karakteristikama. Tu je počelo da se rađa spontano simpatisanje. Peter, njen muž osobenjak, naravno, nije sumnjao da Ingrid može da se zaljubi u bilo koga drugog, jer je smatrao da ona nije imala zašto da traži ljubav izvan braka, pored njega, idealnog i vernog muža. Sem toga, Roselini je bio niži od Ingrid, proćelav i imao je pivski stomak. Peter je bio takav bolestan egocentrik da je svakodnevno potcenjivao Ingrid i kao ženu i kao glumicu.  Za jednu takvu ženu, sitnice su bile presudne za rađanje ljubavi. Ingrid je jednom odvela Roselinija u prodavnicu igračaka, gde je ovaj nameravao da kupi kaubojski kostim za sina. Reditelju je zapala za oko igračka koju je Ingrid želela da kupi detetu neki dan ranije, ali nije mogla jer je po Peterovom mišljenju ona bila skupa. Roselini je i neznajući za taj događaj kupio igračku za malu Piu i taj gest je oduševio Ingrid i osokolio je da se prepusti osećanjima koja su ovladala njom, i da uplovi u ljubavnu vezu sa Roselinijem.




Ubrzo je Ingrid, na zaprepašćenje i zgražavanje čitavog Holivuda, pobegla sa Roselinijem u Italiju. Roselini je bio oženjen, ali Ingrid je još za njegovog postojećeg braka ostala trudna i rodila mu je sina. Po okončanju Roselinijevog i njenog braka, i njihovog venčanja, Ingrid mu je rodila još dvoje dece, bliznakinje Izabelu i Ingrid. Zbog ljubavi je Ingrid ostavila ćerku Piu u Americi, ni ne pomislivši  da će je veza sa Roselinijem potpuno odvojiti od nje. Pia je tada imala dvanaest godina i majka joj je bila najpotrebnija. Ingrid je mislila da će se dogovoriti s Peterom oko starateljstva nad devojčicom, ali Peter je bio previše ogorčen. Ingrid je znala da joj neće oprostiti i da je on bio osramoćen pred svojim kolegama doktorima, a i u očima celog sveta, uključujući i svoju konzervativnu porodicu u Švedskoj. Ćerku nije mogla da vidi punih šest godina. Pia je jednom čak rekla: “Pred mamom se otvorio novi, prelep život, čudesna, romantična ljubav. Sve je to za mamu bilo predivno. Ono što je ostalo iza nje nije bilo tako divno. A ja sam bila deo onog što je ostalo.” Život u Italiji je tekao u početku lepo, a kasnije sve burnije. Roselini je bio težak onoliko koliko i briljantan, smučili su joj se njegovi napadi besa i opsesivno kockanje. Najgore od svega je bilo što je imao i ljubavnicu koja je čak nosila njegovo dete. Bergmanova više nije mogla da trpi takvu farsu od braka i odlučila je da se razvede. Što se tiče njenog prvog muža, Petera, on se ponovno  oženio i dobio još četvoro dece, ali nikada nije oprostio Ingrid što ga je prevarila i ostavila. Posle Roselinija, Ingrid nije prestala da veruje u ljubav i brak. Pokušala je da nađe sreću sa Šveđaninom Larsom Šmidtom (Larsom Schmidt). Ali, ni taj brak nije uspeo, jer je Ingrid zbog posla često putovala i izlazila, pa je i Lars u svoj toj slobodi, našao ljubavnicu i sa njom dobio dete, kao i njegov prethodnik Roselini.

Dok je boravila u Italiji pojavila se u nekoliko italijanskih filmova. Njen trijumfalni poratak na scenu Holivuda dogodio se sa filmom “Anastazija”, za koji je dobila Oskara za najbolju žensku ulogu. Nagradu je u njeno ime preuzeo Kari Grant (Cary Grant), a Bergmanova se u Holivudu nije pojaljivala sve do 1958. godine, nakon čega je nastavila da igra u američkim i evropskim filmovima, a u nekoliko navrata se pojavila i u televizijskim dramama (“The Turn of the Screw”, 1959. godine, za koju je osvojila Emija kao najbolja glumica). Nastupala je i u pozorištu igrajući zapažene role. I bila je podjednako dobra kao i na filmu. Bergmanova je dobila svog trećeg Oskara (i prvog kao najbolja sporedna ženska uloga ) za fenomenalnu ulogu u filmu “Ubistvo u Orijent Ekspresu” 1974. Javno je, na ceremoniji dodele Oskara, rekla kako nagrada pripada italijanskoj glumici Valentini Korteze (Valentina Cortese) za ulogu u filmu “Dan za noć”, “Molim te oprosti mi, Valentina. Nisam htela.” Godine 1978, igrala ja u filmu “Jesenja sonata” Ingmara Bergmana (Ingmar Bergman), sa kojim su je često povezivali u rodbinske veze. Za ovu ulogu je sedmi put bila nominovana za Oskara, a to je ujedno i bio njen poslednji film. Pred kraj života je govorila “Znam po čemu ne želim da me pamte. Ne želim da me pamte kao učesnika jednog od najvećih skandala 20. veka, kao otelotvorenje labilne žene lakog morala.”, misleći na svoj ljubavni život, po kome je ipak ostala upamćena, ali ne može se reći da je čak i takav ljubavni život bacio senku na njene i danas izuzetno gledane filmove. Ingrid Bergman je umrla 29. avgusta 1982. godine, u svojoj 67. godini, u Londonu, nakon duge bitke sa rakom dojke, koju je nažalost izgubila. Kremirana je u rodnoj Švedskoj, a većina njenog pepela je rasuta u more, dok je ostatak sahranjen u Stokholmu, na mestu gde su joj bili sahranjeni i roditelji. Zanimljivo je da je na njenoj sahrani svirana pesma “As Time Goes By”, tema iz “Kazablanke”, filma po kome je ostala najupečatljivija i filma koji je najmanje volela.

Izvor: wannabemagazine

Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 22:06

Rita Hayworth

born Margarita Carmen Cansino ; October 17, 1918 – May 14, 1987



Ona je jedna od dvadeset pet najvećih glumica u istoriji Holivuda, profesionalna plesačica koja je najveći uspeh doživela filmom Đilda (Gilda), njeno drugo ime je Boginja ljubavi, a stekla ga je slikajući se za magazin “Life”, kada je provokativno pozirala. Ta fotografija donela joj je status najpoznatije pin-up devojke među vojnicima tokom Drugog svetskog rata. Postoji i priča da je koktel Margarita dobio ime po njoj, jer je rođena kao Margaret. Imala je vatreno-crvenu kosu koja je uz crveni ruž raspaljivala mušku maštu. Bila je miljenica američkke elite, ali i onih koji su mogli da je gledaju samo izdaleka. Diktirala je seksipil sa velikog platna i stranica tadašnjih magazina. Ostala je sinonim i večna inspiracija za pin up style i seksipil naglašen crvenom bojom – Rita Hejvort (Rita Hayworth).



Njeno pravo ime bilo je Margarita Karmen Kansino (Margarita Carmen Cansino). Rodila se 17. oktobra 1918. godine u Bruklinu, u Njujorku. Otac joj je bio jevrejin španskog porekla i cela njegova porodica se generacijski bavila plesom. Nastavljajući porodičnu tradiciju, njen otac, Eduardo Kansino (Eduardo Cansino), strog i zahtevan, pripremao je ćerku za profesiju plesačice od najranijeg detinjstva. Majka Volga  Hejvort (Volga Hayworth), englesko-irskog porekla, bila je nekada takođe plesačica i podržavala je ideju svog supruga, iako je potajno želela da njena ćerka bude glumica. U početku Margarita svoje prve plesne časove pohađa u Karnegi Holu kod svog strica, međutim, nakon nekoliko godina, njen otac odlučuje da preseli svoju porodicu iz Njujorka u Holivud. Tamo otvara plesnu školu kako bi držao časove glumcima i spremao ih za mjuzikle. Već od svoje dvanaeste godine Rita počinje profesionalno da nastupa, kao partnerka svom ocu. Tako je devojčica bila još jedan član plesne trupe The Dancing Cansinos, međutim prema zakonu Kalifornije, ona kao maloletna devojčica nije smela da nastupa po noćnim barovima i klubovima, pa je njen otac odlučio da pređu u Meksiko. Imala je šesnaest godina kada ju je na jednom od nastupa u Meksiku primetio producent Foksa (Fox), ponudivši joj saradnju. Njen otac nije želeo da propusti priliku i poveo je svoju ćerku u Holivud put slave i uspeha. Stigavši u studio Foksa, napravljeno je nekoliko Ritinih probnih snimaka, gde se pokazalo da je kamera voli i ubrzo je potpisan šestomesečni ugovor sa ovom kućom. Margarita Kansino je u dogovoru sa producentima počela da koristi ime Rita Kansino. Tokom tog ugovora Hejvortova nije imala neku zapaženu rolu. Foks postaje 20th Century Fox, na čelu sa direktorom Derilom  Zanukom (Darryl F. Zanuck). Zanuk je, po nekim tvrdnjama, pokušavao seksualno da uslovljava Ritu, na šta ona nikako nije pristajala, pa je to bio i povod da se njen ugovor sa Foksom ne obnovi.

Napunivši osamnaest godina, Rita je napravila brzopletu odluku, kao i sve dive, i udala se za duplo starijeg čoveka od sebe, Edvarda Džadsona (Edward C. Judson). Njen otac nije odobravao taj brak, smatrajući da je Džadson običan lovac na novac, što je doprinelo pogoršavanju odnosa ćerke i oca. Međutim, Ritinom suprugu je to sasvim odgovaralo, jer je preuzeo ulogu njenog tutora i neke vrste menadžera. Tako joj je sredio nekoliko manjih uloga u nezavisnim filmovima, a zatim i organizovao kasting u Columbia Pictures. Sa ovom produkcijskom kućom Rita je potpisala dugoročan ugovor 1937. godine. Odbacila je prezime svog oca i dodala majčino, na nagovor Džadsona i kao Rita Hejvort ostala je poznata i danas. Rita je izgledala previše latino za ukus tadašnjeg Holivuda, pa je Džonson smatrao da bi možda bilo trebalo da se podvrgne nekim estetskim zahvatima. Tada je promenila svoju tamnu kosu u vatreno crvenu, ali se podvrgla i ne tako prijatnoj elektrolizi kako bi uklonila zaliske i kosu sa čela. Nakon promene vizuelnog identiteta dobijala je još neke neznatne uloge, ali već 1939. biva angažovana za film “Samo anđeli imaju kril”a (Only Angels Have Wings) i postiže zapažen uspeh. Columbia Pictures je Ritu videla kao svoju tek rođenu zvezdu. Više nije davala mogućnost njene pozajmice drugim produkcijskim kućama. Osećali su da imaju zlatnu koku. Pod moćnom zaštitom glavnog šefa studija, Harija Kona (Harry Cohn), postaje ekskluzivac ove produkcijske kuće i, u godinama koje slede, snima svoje najuspešnije filmove.



Tih godina svoju zavodljivost i lepotu Rita je htela da istakne i na druge načine, pa je u negližeu pozirala za magazin pin-up karaktera po imenu “Life”. Ritine fotografije na kojima u svilenoj spavaćici sa čipkom pozira klečeći na krevetu, izazvale su opštu senzaciju i prodale magazin u neverovatnih pet miliona primeraka. Rita Hejvort postala je pin-up boginja i omiljeno lice vojnika SAD-a, ali i drugih muškaraca kojima su inspiracija bile duplerice sa obnaženim ženama. Svet je tada potpuno poludeo za ovom vatreno-crvenom lepoticom iz koje je na sve strane izbijao naglašeni erotizam. Zanimljivo je da je spavaćica sa čuvene slike za Lajf prodata 2002. godine za  $26,888. Međutim, bez obzira na nadimak Boginja ljubavi koji je stekla, Rita je zadržala svoju skromnost i stidljivost koju je ponela iz svoje kuće.

Znajući za Ritin talenat za ples i muziku, Kon je želeo da iskoristi sav potencijal svoje zvezde i angažovao je u dva mjuzikla, “Nikada se nećeš obogatiti” (You’ll Never Get Rich) i “Nikada nisi bila ljupkija” (You Were Never Lovelier). Još jedan, takođe zapažen mjuzikl u kome je Rita dobila veliku ulogu 1944. godine bio je “Devojka sa naslovne strane” (Cover Girl). Ali, 1946. godina je ipak Ritu proslavila i digla u sam vrh Holivuda. Te godine, ona je dobila ulogu u čuvenom filmu “Đilda” (Gilda) reditelja Čarlsa Vidora (Charles Vidor) u kome je još jednom potvrdila epitet najerotičnije žene toga doba. Najupečatljivija scena iz ovog filma koja je i muškarce i žene ostavila bez daha bila je ona kada Rita pleše u satenskoj crnoj haljini i suptilno skida svoju rukavicu emitujući seksipil na najjednostavniji način. Ovo skidanje rukavice je toliko bilo nabijeno seksualnošću da bi svaki striptiz odavao manje erotizovan utisak. Đilda je od Hejvortove napravila neprikosnovenu femme fatale, stavljajući je na listu najvećih muških fantazija.

Rita je bila prilično stidljiva i zatvorena, ali to je nije sprečavalo u osvajanju uloga kao i izuzetno poželjnih muškaraca. Završivši brak sa Džadsonom, upoznaje Orsona Velsa (Orson Welles), za koga se, na iznenađenje mnogih, ubrzo i udaje. Vels je bio ne samo vanserijski talentovan glumac i reditelj, već i čovek zadivljujućeg intelekta, samopouzdanja i harizme i kao takav je izuzetno imponovao Riti. Kada je ostala u drugom stanju, bila je najsrećnija žena na svetu. Rodila je ćerku Rebeku (Rebecca) i uživala u ljubavi i braku. Međutim, činilo se da među njima postoje neke neobjašnjive, ali nepremostive razlike. Ono što je doprinelo njihovom krahu možda je bio neuspeh zajedničkog filma “Dama iz Šangaja” (The Lady from Shanghai), za koji je Vels pisao scenario i bio reditelj. Na nagovor svog muža, Rita je skratila svoju prelepu crvenu kosu i ofarbala je u plavo. Film je bio produkcijski izuzetno kvalitetan i Rita je u njemu briljirala, ali publika nije želela da vidi još jednu plavušu na platnu. Želeli su staru i neponovljivu Ritu, crvenokosu, i sabotirali su filmske dvorane. Bio je besan i izvršni producent Kon. Razvod između Rite i Velsa je bio neminovnost i dogodio se.




“Sve Karmenine ljubavi” (The Loves of Carmen) je film nakon koga Rita upoznaje zgodnog pakistanskog princa, biznismena i plejboja, Ali Kana (Aly Khan). On je bio opčinjen njom i zaljubio se odmah. Ona je odgovorila na tu ljubav podjednako i brak je bio logičan nastavak romanse. U početku su njena slava i publicitet imponavali princu, ali njegovo vaspitanje u strogom i konzervativnom duhu doprinelo je da se njegovi aršini promene. On je insistirao da se Rita odrekne karijere i posveti porodici, na šta je ona pristala, prateći slepo svoje srce. U ovom braku Rita je rodila ćerku, princezu Jasmin Ali Kan (Jasmyn Aly Khan). Kao i u prethodnim brakovima, u početku je sve bilo savršeno, ali su se stvari promenile i pretvorile u patnju i nezadovoljstvo. Rita je dane provodila sama dok se princ zabavljao, osvajajući žene širom sveta, gotovo na isti način kao nju nekada. Svađe su bile sve učestalije, a neke su se čak završavale i fizičkim obračunima. Rita je konačno donela odluku da se razvede, ali je procedura za dobijanje starateljstva nad Jasmin bila jako teška i iscrpljujuća, iako, ipak, pravedna po majku. Sa svojom ćerkom, Rita se vratila iz Pakistana u Ameriku.

Kao već renomirana zvezda i miljenica Harija Kona u svojoj matičnoj produkcijskoj kući Kolumbija snima nekoliko filmova za koje dobija odlične kritike. Međutim, ponovo odlučuje da se povuče sa filma, upoznavši tada popularnog pevača Dika Hejmsa (Dick Haymes). Pobesneli Kon,bezuspešno je pokušavao da je nagovori da to ne radi. Ali. Rita i Dik se venčavaju 1953. godine. Ni ovaj brak nije dugo potrajao, kao ni svi prethodni. Ovaj brak se rasturio zbog problema iz bivših brakova ovog para. Rita je imala problema sa princem Alijem oko starateljstva nad ćerkom Jasmin, a Hejms sa alimentacijama koje nije davao prema sudskoj presudi. Problem koji ih je spajao i istovremeno razvajao, ipak je bio alkoholizam. Oboje su u piću  tražili beg od problema. I tako se raspao i ovaj brak… Lesi se ponovo vratio kući, pravo u Columbia Pictures, tražeći novu šansu za sebe. Dugo je Kon razmišljao da li da joj opet progleda kroz prste, ali je, naravno, njegova ljubav prema novcu presudila i Rita snima svoja poslednja dva filma za ovu produkcijsku kuću. Nažalost, Konova očekivanja nisu bila ispunjena. Njegova superstar nije napravila nikakav zapažen uspeh. I, šta bi drugo Riti Hejvort preostalo posle kraha na filmu nego da opet potraži sreću u ljubavi. Godine 1958, udaje se, verovali ili ne, za reditelja Džemsa Hila (James Hill). Naravno, ni ovaj brak nije bio “do kraja života”. Nikako nije polazilo za rukom ljudima da zaključe da li ona nije imala sreće sa muškarcima ili je sama bila krivac za sopstvenu nesreću.


Ritu je sve više obuzimalo emotivno nezadovoljstvo i teško se borila sa svim usponima i padovima koje je proživljavala u karijeri i brakovima. Sve je to vodilo lakim, ali sigurnim koracima u alkoholizam. Godine 1972. želela je da se povuče iz glume, ali joj je bio potreban novac i takav luksuz sebi nije smela da dopusti zbog dece. Na snimanjima je imala različite ekscese poput zaboravljanja teksta. Javili su se i prvi simptomi Alchajmerove bolesti, manifestovani već početkom šezdesetih godina. Godine 1974, umiru joj oba brata u kratkom vremenskom roku i to je dotuklo Ritu potpuno i doprinelo njenom sve ozbiljnijem alkoholisanju. Zbog alkoholisanog stanja se brukala javno, toliko da su je jednom na lononskom aerodromu skinuli sa leta jer je bila vidno pod uticajem alkohola, prema rečima stjuardese koja joj je  donosila pića u avionu. Alkoholizam je bila jedna Ritina bolest koja je zaklanjala drugu – Alchajmera. Ova druga bolest bila joj je dijagnostikovana tek 1980. godine. Dakle, Rita je dvadeset godina prolazila kroz pakao Alchajmerove bolesti i ne znajući da je ima. Svoj poslednji film, “Božji gnev” (The Wrath of God), snimila je 1972. godine. A 1977. godine je primila priznanje za trajan doprinos filmu.

Smrt je za Ritu bila očekivana već od februara 1987. godine, kada je pala u neku vrstu kome. Umrla je nakon tri meseca, tačnije 14. maja 1987. godine, u 68. godini života, od posledica Alchajmerove bolesti. Njena ćerka Jasmin Ali Kan je, brinući se o svojoj majci do poslednjeg dana, osnovala nakon Ritine smrti fondaciju za borbu protiv Alchajmerove bolesti, kako bi pomogla ljudima obolelim od iste. Rita Hejvort je ostala upamćena kao najpoznatija crvenokosa glumica Holivuda, žena sa mnogo brakova i sinonim za seksepil.

Izvor: wannabemagazine
Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 21:53

Ava Gardner

December 24, 1922 – January 25, 1990



Priče o ponašanju dive koju danas rehabilitujemo, o njenim pijanstvima, razuzdanom ponašanju, brakovima i ljubavnicima ušle su u holivudske legende. Njen seksepilan fizički izgled bio je jedan od najzapaženijih i najupečatljivijih u starim holivudskim ostvarenjima, ali ta neopisiva lepota bila je veo koji je skrivao pravu Nju. Obožavala je da pije, banči po raznovrsnim stecištima noćobdija i boema, i to uglavnom u muškom društvu. Bila je divlja lepotica, damskog izgleda, vatrena ljubavnica i zavodnica. Kada nije zavodila muškarce ili žene, zavodila bi samu sebe. Neki delovi iz jedne od njenih biografija kažu “Ako ste bili jedan od srećnika koji je imao sastanak s njom, došli biste u njenu vilu u Holivudu i ona bi vas gola čekala u bazenu, ili bi poluodevena hodala po kući. Jeste li bili njen frajer zakazan za šest, ili osam, ni sama ne bi bila sigurna. Zamolila bi vas da sipate sebi neko piće dok se ona okupa i spremi, tražeći usput negde svoju dijafragmu.” Privatan život naročito joj je obeležilo mnogo brakova, a jedan od njenih muževa bio je i legenda američke muzike Frenk Sinatra, koji je napustio svoju dugogodišnju suprugu i troje dece i pretrpeo osudu svojih obožavatelja zbog nje. Na zvezdano nebo Holivuda ušla je, naravno, zahvaljujući svojoj lepoti, ali nikada nije imala kompleks zbog toga, pa je govorila da sebe ne smatra naročitom glumicom i da se tim poslom bavi isključivo zato što je dobro plaćena. A put do sticanja “titule” dive, čuvenoj Avi Gardner izgledao je ovako…

Popularna diva je rođena kao Ava Lavinija Gardner (Ava Lavinia Gardner) 24. decembra 1922. u Grebtaunu u Severnoj Karolini, kao sedmo i najmlađe dete jedne siromašne porodice. Njeno detinjstvo proticalo je u vrlo patrijarhalnom vaspitanju i već tada nije videla nikakavu perspektivu za ostajanje blizu roditelja. Bila je muškobanjasti, razigrani i uglavnom bosonogi harambaša, koji je sa svojim sestrama i braćom trčkarao plantažama duvana na kojima su radili roditelji. Cipele nije mogla da smisli na nogama, što je možda i bio nagoveštaj nesputanog duha koji je nosila kroz život, ne obazirući se na ogovaranja. U šesnaestoj godini prvi put odlazi u Njujork u posetu najstarijoj sestri i zetu. Od tog trenutka, sudbina preuzima stvari u svoje ruke. Njen zet je imao malenu fotografsku radnju i, među mnogim fotografijama, napravio je i fotografiju Ave, koju je postavio u izlog. Jednoga dana, šetajući ulicama Njujorka, jedan gospodin, predstavljajući se za skauta MGM-a i u izlogu radnje spazivši tu Avinu fotografiju, uđe s namerom da sazna broj telefona prelepe devojke, koristeći oprobani kliše, kako je MGM zainteresovan za nju. Broj telefona nije dobio, ali je podstakao Avinog zeta da tu i još nekoliko njenih fotografija odnese lično baš u MGM. Ava dobija poziv za razgovor i probno snimanje i, rečima producenata – “Ne ume da glumi. Ne ume da priča. Ona je sjajna. Neka potpiše ugovor.” – počinje Avina “Holivudska priča”.


Umesto u školu za sekretarice, koju je, došavši kod sestre, trebalo da upiše, Ava 1941. godine, odlazi u Holivud. Od 1941. do 1945. godine glumila je u čak 17 filmova, ali su joj uglavnom pripadale uloge sa po jednom rečenicom. Čak je i sama kasnije pravila šale na svoj račun govoreći – “Trebalo je imati lupu da bi se primetilo gde sam ja u tim filmovima”. Prvih dana, prilikom obilaska MGM studija, Ava upoznaje Mikija Runija (Mickey Rooney), dve godine starijeg i znatno nižeg od nje. Trebalo je dve nedelje popularnom glumcu da ubedi izazovnu mladu glumicu da pristane na izlazak sa njim, ali odmah potom joj je ponudio i brak. Ava, mlada i luda, kako bismo okarakterisali svaki postupak jedne usijane glave, naravno, odlučuje da pristane na Runijevu ponudu. Trebalo je samo upoznati mamu Runi sa budućom gospođom Runi. U nekim svedočanstvima o Avi se navodi kako je taj susret bio prava anegdota. Kada je Miki saopštio svoje namere mami, ova je, odmerivši Avu, hladnokrvno upitala “Pretpostavljam da još nije bio u tvojim gaćicama?”. Međutim, nije trebalo samo proći test kod mame. Možda je i gori bio onaj koji je trebalo proći kod vlasnika i upravnika MGM-a Luisa Majera (Louisa B. Mayer). U Majerovoj kancelariji, odvijala se scena koju ni neki tadašnji popularni reditelj nije mogao bolje da izrežira. Naime, Miki Runi je plakao i molio Majera da im dozvoli brak, dok je s druge strane stola plakao Majer i takođe preklinjao da to ne čine. Na jedvite jade, Majer je morao da se pomiri sa sudbinom i digne ruke od ubeđivanja. Runi i Ava stupaju u bračne vode početkom 1942. godine. Mlada Ava nije bila spremna da toleriše Runijev razuzdan, boemski karakter, i zatražila je razvod posle samo godinu dana braka. Povređene sujete, Runi je kasnije išao tako daleko da je iznosio detalje iz njihovog seksualnog života. Neiskusna, ali nimalo glupa Ava, samo mu je uzvratila rečenicom “Možda je on uživao u seksu sa mnom, ali ja sa njim svakako nisam.”

Ava je bila predmet svih priča i nedosanjan san mnogih poznatih i nepoznatih muškaraca četrdesetih godina prošlog veka. Milijarder, pilot i producent Hauard Hjuz (Howard Hughes), poznat po svom ekscentričnom ponašanju, bio je fasciniran njenom lepotom i seksipilom. Pokušavao je da pridobije Avino simpatisanje nudeći joj velike svote novca, nakit, i raznorazne filmske uloge. Nakon što je neznatno obratila pažnju na njega, Hjuz je umisilo da je poseduje Bio je opterećen željom da uzme Avu za ženu. Čuvena priča iz života Ave Gardner, koja se odnosi na njenu vezu sa milijarderom Hjuzom kaže da ga je jednom prilikom, kako bi se odbranila od njegove nasrtljivosti, besna Ava udarila teškim, metalnim držačem za papir, izbivši mu prednje zube. Bez obzira na ovaj događaj i još mnoge slične, Hjuz je bio lud od ljubavi za Avom. Njegovo udvaranje, ako se to tako moglo nazvati, trajalo je skoro deset godina, i o tome su ispredane mnoge priče, ali Hauard je bio i ostao samo prijatelj.

Drugi brak Ava je sklopila sa Artijem Šoom (Artie Shaw) 1945. godine. Ali, ni njima nisu cvetale ruže. Arti je bio izuzetno popularan džez muzičar, klarinetista, ali nije imao kvaliteta kao partner. Avi je stvarao kompleks niže vrednosti i omalovažavao ju je kad god je mogao. Ono što je jako zanimljivo je da je Artijevo potcenjivanje nateralo Avu da proveri svoj koeficijent inteligencije (koji je, ispostavilo se, bio vrlo visok). Povređena sujeta je doprinela tome da se Ava upiše na UCLA, vrlo priznat američki univerzitet, na studije engleske književnosti i ekonomije, koje je uspešno i završila. Brak sa Artijem raspao se, naravno, pre toga, tačnije nakon jedne godine i sedam dana. MGM uviđa kako Ava može da dâ mnogo više nego što joj zapravo dozvoljavaju. Dodeljuju joj jednu od glavnih uloga u filmu “The Hucksters” 1947, uz njenog velikog idola Klerka Gejbla (Clark Gable). Od tog trenutka pa nadalje, Gejbl se postavio prema Avi očinski i zaštitnički, postavši i njen veliki prijatelj. Ava snima tri filma sa njim, od kojih je poslednji bio “Mogambo”, za koji je imala nominaciju za Oskara, kog je na kraju ipak uzela čuvena Odri Hepbern (Audrey Hepburn) za ulogu u filmu “Praznik u Rimu”. Usledile su godine cvetanja njene karijere. Kultna ostvarenja “Snegovi Kilimandžara”, “Mogambo” i “Bosonoga grofica” su Avu Gardner učinila jednom od najpoznatijih američkih glumica. Iako je nastalo još nekoliko uspešnih ostvarenja, 1958. Gardnerova odlučuje da napusti MGM, nastavljajući karijeru kao nezavisna glumica.


Jedna od najuzbudljivijih i najpropraćenijih ljubavnih priča prošlog veka bila je priča o ljubavi Ave Gardner i Frenka Sinatre (Frank Sinatra). Iako je Ava upoznala Frenka još tokom prvog braka sa Mikijem Runijem, njihova ljubav počinje da se razvija sredinom 1949, otkako su se sreli na žurki u Palm Springsu. Frenk se 1950. razvodi od svoje žene Nensi (Nancy) sa kojom je imao troje dece i od tog trenutka ovoj burnoj i strastvenoj vezi nema kraja. Venčali su se 7. novembra 1951. godine. Za Avu je brak sa Sinatrom bio trofej. Tako su bar mediji stvarali sliku o tome. Smatrali su da je on još jedan “mučenik” koji nije odoleo čarima ove fatalne žene i da je zbog nje gurnuo u ponor divnu suprugu i svoju karijeru. Njihov brak je godinama punio sve naslovne i srednje stranice tabloida. Dok je Avi rasla popularnost, Frenkovi obožavatelji su bili razočarani njegovim postupkom i polako su ga zapostavljali. Ava nije želela da bude glavni krivac za Sinatrin krah u karijeri i iskoristila je svoj uticaj kako bi mu obezbedila ulogu u filmu “Odavde do večnosti”. Uloga je bila mala, ali vrlo zapažena, toliko da mu je donela Oskara i vratila ga staroj slavi koju je uživao. Tokom 1952. na snimanju “Mogamba”, Ava ostaje trudna. Zapravo, imala je dve trudnoće… Kada je prvi put ostala trudna, sakrila je to od Frenka i abortirala, jer je bila uplašena stalnim izletima i svađama koje su se dešavale u braku. Smatrala je da njih dvoje nisu zreli kao ljudi, a kamoli kao roditelji. Za prvu trudnoću i abortus Frenk nije ni znao. Uprkos ubeđivanju Sinatre da zadrži ovu bebu, Ava odlazi u London, gde po drugi put prekida trudnoću. Po MGM-ovom ugovoru, Ava, kao ni mnoge druge njihove štićenice, nije smela da rađa dokle god je bila pod ugovorom. Šuškalo se o Avinim izletima sa ženama, čak i o nekoj avanturi sa famoznom glumicom Lanom Tarner (Lana Turner), i o tome kako ih je Sinatra zatekao u krevetu. Ali, to nije bio jedini razlog da dođe do njihovog razvoda koji se desio 1953. godine. Međutim, s vremena na vreme, Frenk bi zvao Avu i predlagao da pokušaju ponovo zajednički život, na šta bi ona pristajala i ostavljala sve, pa i snimanja, ali sreća nikad nije dugo trajala. Ava je njihova viđanja i ponovne pokušaje veze komentarisala ovako – “Mi nismo mogli jedno bez drugoga, a nismo mogli dugo ni zajedno. Naši telefonski računi bili su astronomski. Frenku je očajno trebala ljubav, a zar možete da pomislite da je uvek imao moju?” Verovali, ili ne, do kraja života Ava je svakoga dana od Sinatre dobijala novi telegram u kome je uvek isto pisalo – da je voli i da mu nedostaje. Frenk je posle razlaza sa Avom sklopio još dva braka, a holivudska diva nikada više nije stala pred matičara. U memoarima napisanim pred kraj života Ava je priznala: “Imali smo burnu i strastvenu vezu koja se nije dobro završila. Ali, Frenki je bio najveća ljubav mog života”.

Film “Bosonoga grofica” (Barefoot Contessa) iz 1954. je lansirao Avu Gardner u legendarne, nezaboravne i najsjajnije zvezde filmskog platna. Decembra 1955. Neposredno pred trideset treći rođendana, Ava zauvek napušta SAD i odlazi u Španiju. Tokom boravka u Španiji, snima filmove “Sunce se ponovo rađa” (The Sun Also Rises) 1957, “Gola Maja” (The Naked Maya) 1959. (poslednji film pod ugovorom sa MGM-om), “Na plaži” (On the Beach) 1959, “Noć iguane” (The Night of Iguana) 1963, “Biblija” (The Bible) 1966. i druge. U ovoj temperamentnoj zemlji u kojoj bujaju strasti, Ava se sprijateljila sa piscem Ernestom Hemingvejem (Ernest Hemingway) i sa njim je imala kratkotrajnu ljubavnu romansu. U Španiji se Ava zaljubila u borbe s bikovima u čije tajne ju je uveo matador Luis Migel Domingin (Luis Miguel Dominguin), s kojim je imala burnu ljubavnu vezu. Zavolela je jako i flamenko. Obilazila je kafane s ciganskom muzikom gde je plesala paso doble, pila rakiju i vino. Kad bi se sve zatvorilo, vodila je društvo kući, gde se zabava nastavljala. Alkohol je tekao u potocima. Na časovima španskog koje je uzimala, Ava je svome profesoru nudila koktele i, naravno, nije naučila ništa sem najosnovnijih reči. Španski mediji su pisali o paradi muškaraca koji su defilovali kroz Avin život i krevet, od matadora do vratara. Danju je spavala, a noću pila i hvatala plen za seksualne odnose. Jedne noći našli su je čak kako luta izgubljena po parku u donjem vešu. Ava nije znala normalno ni da vozi, mnoge automobile je slupala. Ona bi samo sela za volan i dala gas, ma koliko pijana bila, i krenula u lov na muškarce. Kupila je svakakve, čak i najgori ološ s mračnih i prljavih ulica sa kojim bi divljala po svojoj kući. Mnogo puta je bila i opljačkana od tog istog ološa. Ali nije marila za to. Tokom ovog perioda, imala je i vezu sa italijanskim glumcem Valterom Kiarijem (Walter Chiari).

Još jedna zanimljiva veza Ave Gardner bila je ona sa glumcem Džordžom Skotom (George C. Scott). Ona je počela na snimanju filma “Biblija”. I ova veza bila je za priču. Skot je bio lečeni alkoholičar, a bio je više puta optuživan za nasilje i, čak, pokušaj ubistva svoje ljubavnice koja je nosila njegovo dete, istovremeno kad je s njim bila trudna i njegova supruga. Ponovo se propio kad je upoznao Avu. Avi je jednom u žustroj svađi i fizičkom obračunu iščašio rame i iščupao pramen kose. Ova ludačka veza završila se krajem 1965. kad ju je uvukao u hotelsku sobu i pretio da će i sebi i njoj iskasapiti lice i prerezati grkljan razbijenom flašom.


Zbog nesuglasica sa španskom vladom i još nekih razloga finansijske prirode, Ava Gardner pakuje stvari i odlazi u London 1968. godine. Englezima i nije bila naročito zanimljiva, jer nisu bili preterano zaneseni holivudskim sjajem. Engleski konvencionalni karakter nije imao sluha za raspusnu divu. Činilo se kao da je počela malo da se smiruje u Londonu. Prestala je sa preteranim raskalašnim ponašanjem i alkoholisanjem u javnosti i odustala od katastrofalnih veza koje su bile karakteristične za nju. I dalje je povremeno koketirala s muškarcima, a katkad i sa ženama, ali mnogo diskretnije. Ljudi sa kojima je izlazila uglavnom su bili homoseksualci. Jednom ili dva puta godišnje odlazila je na “čišćenje” u jedan luksuzan hotel kraj Londona gde je držala dijetu i vežbala. Bila je najstrastveniji mogući pušač, pušila je čak 60 cigareta dnevno. Izlazila je u lokalni pab “Enismore Arms” za koji je kupila džuboks i napunila ga pločama Frenka Sinatre.

1986. Ava Gardner doživljava moždani udar i u tim trenucima u pomoć joj priskače večna ljubav – Frenk Sinatra, koji je odvodi sa sobom u SAD. Sinatra je finansirao sve troškove njenog lečenja, iako su posledice ipak ostale. Ava je imala problema s kretanjem, a leva ruka joj je bila skoro nepokretna. Posle nekoliko meseci, izmučena bolešću, umrla je 25. januara 1990, u 68. godini, ali od upale pluća. Čuvši vest o njenoj smrti, Sinatra je briznuo u plač i, kako očevici kažu, rekao – “Zašto nisam bio uz nju? Zašto joj nisam pomogao?” O njegovoj patnji svedočila je i njegova porodica, pred kojima nije krio svoju ljubav i tugu. Sahranjena je u Smitfildu, u porodičnoj grobnici, 29. januara 1990. godine. U ovom malom mestu u Severnoj Karolini danas postoji i muzej posvećen ovoj slavnoj divi. Njenoj sahrani je prisustvovalo mnogo ljudi, a kažu da je Sinatra sve vreme sedeo u crnoj limuzini i plakao. Nije želeo da ga iko vidi i remeti pogledima i pitanjima njegovu tugu.


Izvor: wannabemagazine
Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 18:13
Jane Mansfield

born Vera Jayne Palmer; April 19, 1933 – June 29, 1967



O ovoj ženi je u superlativu govorio svaki muškarac pedesetih i šezdesetih godina. Ako ne verujete, pitajte slobodno svoje dede ili očeve. Baš tih godina u Americi, a i u ostatku sveta seks je bio najveća tabu tema, pa je, shodno tome, upravo ovaj vremenski period iznedrio najveće seks simbole. Ondašnji seks simboli bili su gotovo tipski – prazna glava i prepun brushalter preko koga su pod obavezno bili prebačeni platinasto plavi uvojci. Baš takva je bila i diva o kojoj vam danas pričam. Doduše, za nju se samo mislilo da ima praznu glavu, jer neki biografi govore da je njen IQ bio čak 163. Ova plavuša karijeru je započela kao Playboy zečica i prema statističkim podacima pomenutog magazina zauzela je čak drugo mesto na listi sto najpopularnijih Playboy zečica svih vremena. Mnogi su je na osnovu fizičke sličnosti smatrali i lošom kopijom Merlinke, a sve i da je htela da je iskopira, nije joj baš polazilo za rukom, jer nije mogla da savlada kič i paradu u sebi, o čemu govore i raznorazne tupave titule koje je ponela, kao Miss Texas Tomato, Miss Queen of Chihuahua Show, Miss Photoflash i još mnogo sličnih. Inteligentna, ali naivna i nespremna za život starlete, bila je često ismevana, izigravana i izdana od muškaraca, i to ne samo svojih muževa, već je predmet sprdnje bila i svojim advokatima, menadžerima, “prijateljima”, i voditeljima. Ali, k’o što reče i jedna naša samoproklamovana diva – “Svaki marketing, je dobar marketing”, pa pričali o ovoj seksi divi prošlog veka dobro ili loše, ne treba sumnjati da je bila inspirativna za sve ondašnje i sadašnje muškarce, pa i žene.



Džejn Mensfild (Jayne Mansfield) rođena je kao Vera Džejn Palmer (Vera Jayne Palmer) 1933. godine u jednom malom mestu u državi Pensilvaniji. Međutim, njena porodica je veći deo vremena provodila u Nju Džersiju zbog prirode posla njenog oca, koji je bio advokat. Kao što i slutite, sudbina ove dive nije se nešto mnogo razlikovala od sudbina prethodnih, pa je tako i Džejnin otac umro kad je ona imala samo tri godine. Otac joj je umro od srčanog udara koji je doživeo u automobilu u kome su se tada vozile Džejn i njena majka. Na sreću, njima dvema se nije ništa loše dogodilo, sem gubitka glave porodice i izdržavaoca, pa je njena majka morala da preuzme tu ulogu silom prilike i odazvala se učiteljskom pozivu. Ubrzo se Džejnina majka preudala i novonastala porodica se preselila u Dalas. U srednjoj školi, Džejn se zaljubila do ušiju u svog druga Pola Mensfilda (Paul Mansfield) i već u januaru 1950. godine se udala tajno za njega. Kada je ostala trudna, njeni roditelji (majka i očuh) priredili su drugo, ovog puta javno venčanje, koje se dogodilo u maju iste godine, a već u novembru Džejn, odnosno Vera, je rodila devojčicu Džejn Meri Mensfild (Jayne Marie Mansfield). Kada se Džejn porodila Pol je već bio na Univerzitetu u Ostinu, Teksas. Džejn  mu se pridružila i ubrzo je počela da zarađuje za svoju porodicu radeći na recepciji jednog plesnog studija, ali njene želje da učini nešto više u svom životu nisu joj davale mira. U Americi je počinjala mobilizacija vojske za rat koji se vodio protiv Koreje, pa se Pol pridružio američkim trupama. Džejn je iskoristila priliku i ostavila bebu na čuvanje svojoj majci, kako bi pošla da potraži sreću daleko od Teksasa. Želje su je vodile pravo u Kaliforniju, gde se upisala na jedan od univerziteta i gde se prijavila, na zaprepašćenje svog supruga, na izbor za Miss Kalifronije, sakrivši svoj identitet udate žene i majke. Pol to nije mogao da toleriše, pa su pronašli zajedničko rešenje, da ona odustane od takmičenja, a da zauzvrat sačeka njegov povratak iz vojske i da je on odvede u Holivud da se oproba na filmu. Tako je i bilo. Čekala je strpljivo taj momenat i pripremala se za njega, i to uglavnom fizički. Tada je i svoju prirodno smeđu kosu ofarbala u plavu i u dogovoru sa svojim agentom ime promenila iz Vera u Džejn. I tako je lagano stigla i prva uloga na filmu “Female Jungle”. Svi su u Džejn videli potencijal, samo se Polu nije svidela nova supruga. Bila je opterećena sobom, željom da uspe i bude primećena i prihvaćena. Nije mogla da izdvoji vremena i pokaže bar malo ljubavi i interesovanja jadnom Polu. Videvši da tu nema povratka, nije imao ni šanse, a ni želje da se bori za svoju ženu, jer je ona ubijena, i to baš onim najjačim hidrogenom koji je bio rasut po njenoj smeđoj kosi. Godine 1958, Pol i Vera su se razveli, a Džejn se zaljubila u Holivud.



Ono kako je Džejn Mensfild postala najpopularnija žena pedesetih godina nije ni malo drugačije od današnjeg sticanja popularnosti, ma koliko mi koristili floskule tipa “Toga nije bilo u ono vreme”. Evo primera… Agenti Džejn Mensfild, svesni njenih atributa i seksipila, a isto tako svesni njene naivnosti u kombinaciji sa željom da se pokazuje, odlučili su da uz pomoć Džejn utole velike apetite publike gladne golotinje i erotizovane kinematografije. Džejn je imala bujno poprsje, i popularnu žensku figuru zvanu “osmica”, njanjav glas i mazno ponašanje, krotak hod i detinjasto treputanje očima, a sve je to bilo više nego dovoljno da uzdrma javnost. Godine 1955, još dok je bila u braku sa “mučenikom” Polom, popularni magazin Playboy otkrio je, u pravom smislu ove reči, na svojoj naslovnoj strani, atraktivnu plavušu i otvorio joj vrata Holivuda. Tako je došlo i do sklapanja prvog ugovora sa popularnom produkcijskom kućom Warner Brothers, pod čijim je okriljem dobila i malu ulogu u drami “Pete Kelly’s Blues” 1955. godine. Iste godine je dobila još jednu manju ulogu i u drami “Hell on Frisco Bay”, a onda, konačno, probija se dobijajući glavnu ulogu u sudskoj drami “Illegal”, takođe 1955. godine. U svim ovim dramama Džejn je igrala ulogu seksi zavodnice ili ljubavnice opasnih momaka. Uprkos tome što je za ovu ulogu pobrala dobre kritike, Warner Brothers raskida ugovor sa njom, što će se kasnije pokazati kao njihova velika greška. Posle ovog angažmana, Džejn dobija zanimljivu ponudu za jednu rolu u komediji na Brodveju, i prihvata je, što umnogome doprinosi nastavku izgradnje njene sveže stečene popularnosti. “Will Success Spoil Rock Hunter?” je bio naziv ove komedije koja je prikazala prsatu plavušu pod reflektorima pozornice. Okušala se i kao primadona u Belasco pozorištu gde je svima išla na živce svojim kašnjenjima, gologuzim šetkanjem iza scene, raspravama s pozorišnim radnicima i umišljenim, kapricioznim ponašanjem. Godine 1956, Mensfildova je potpisala šestogodišnji ugovor sa drugom popularnom produkcijskom kućom, 20th Century Fox, koja je imala u planu da od nje napravi novu Merlinku, i reklamirala je kao “Marilyn Monroe King Sized”. Iste godine dobila je i svoju prvu ulogu u okviru ove produkcije u filmu “The Girl Can’t Help It”. Godina 1957. je bila veoma značajna godina za Džejn, jer je tada po prvi put njen imidž pokušao da se promeni. Ona je dobila ulogu u filmu “ The Wayward Bus” i to je bila njena prva ozbiljnija uloga, zapravo uloga u kojoj nije trebalo da koristi ništa od Džejn Mensfild sindroma. Zato je s pravom za pomenutu ulogu Mensfildova dobila Zlatni globus, što je ipak potvrdilo i njen glumački talenat koji je bila ubeđena da poseduje. U ovoj zlatnoj godini za Džejn, dogodila se i vrlo uspešna ekranizacija brodvejske komedije “Will Success Spoil Rock Hunter?”, koja je i kao film postigla zapažen uspeh, a zatim i jedno filmsko ostvarenje sa popularnim Kerijem Grantom (Cary Grant), “Kiss Them For Me”, što je bilo holivudsko razočaranje i promašaj.

Tokom 1956. i 1957. godine u novinama je osvanulo čak 2500 Džejninih fotografija, a članaka je bilo daleko, daleko više. Džejn nije volela da je porede sa Merlinkom, čak je novinarima umela da odbrusi “Ne znam zašto me poredite sa Merlin, ili kako se već zove ta devojka, Kim Novak?!” Svoje bujno poprsje Džejn je iskoristila više nego bilo koja starleta do sada (pitam se koliko li bi se tek ponosila istim da ga je platila, kao ove današnje). Ona je svojim grudima pomerala granice skandala. Čuvena je priča kada je bacila senku na planetarno popularnu divu i lepoticu Sofiju Loren, tako što je sedela između italijanske zvezde i njenog partnera u haljini sa najdubljim mogućim dekolteom, i bukvalno na tanjiru služila im svoje bradavice. Ova slika obišla je ceo svet, a Džejn je sve vreme uživala u medijskom zgražavanju gledajući se u svoje kič ogledalo. Grudi su joj bile važan adut, nosila je duboke dekoltee i rado se skidala u toples, pa onda i ne čudi što je jedan voditelj u svom šou najavio rečenicom “Evo i njih, Džejn Mensfild!” misleći  na “njih dve”. Veličina njenih grudi, koje su bile i ostale njen zaštitni znak, varirala je, budući da je Mensfildova imala čak pet trudnoća. Tako je, po nekim podacima, 1950. mera njenih grudi bila 40D (102cm), a deset godina kasnije ona je dostigla čak 46DD (117cm). Kada se slikala za Playboy njene mere bile su 102 – 53 – 91, a visina 168 cm, jednom rečju, savršeno.


Obim od 117cm su njene grudi dostigle tokom jedne od pet trudnoća, a kada se slikala za Playboy imala je dimenzije 102–53–91.

Fox je 1962. godine prekinuo saradnju sa njom, neodobravajući njen divlji i egzibicionistički način života, a dve godine kasnije ona i veliki Miki su se razveli. Karijera je polako počela da propada i Džejn se hvatala za svaku slamku. Jedna od tih tananih slamki bio je i film “Promises, Promises“ iz 1963, gde se prva pojavila gola na velikom platnu u legalnoj, renomiranoj američkoj produkciji. Ovaj potez jeste bio senzacija, ali neobjašnjivo nije vinuo Džejn u visine koje je želela, pa je odlučila da se nakon osam godina ponovo pojavi na stranicama Playboy-a koji ju je proslavio. Nije mogla da shvati da se publika prezasitila nje, i da su svi skandali koje je pravila bili očekivani. Odigrala je još nekoliko ne preterano zapaženih rola i odlučila da se posveti svom zavodničkom talentu, kad je već ovaj glumački počeo da ide u zaborav. Tako je zavela reditelja italijanskog porekla Meta Cimbera (Matt Cimber), koji je režirao neke filmove u kojima je ona igrala. Par se venčao 1964. godine, a već sledeće su dobili sina Entonija (Anthony). Međutim, nova ljubav je nije dugo držala: njene misli preokupirao je žal za padom karijere i teška borba za starateljstvo nad decom sa drugim suprugom Mikijem. Nemogavši da izađe na kraj sa svim tim problemima, Džejn se, kao i svaka diva, bacila u zagrljaj starih vernih poroka, alkoholu. Alkohol joj je nesumnjivo ublažavao boli, ali je svoje tragove ostavljao na njenom licu i telu. Džejn je iz seksepilne, rasne plavuše počela da se pretvara u nadutu ofucanu tetku, koju više nije zanimalo da mami muški deo svetske populacije isticanjem svoje lepote. Dosadilo je ovo njeno ponašanje i njenom friškom mužu, pa nije oklevao da se već 1966. razvede od nje. Nije prošlo mnogo vremena, a već pomalo sluđena Mensfildova je otpočela aferu sa advokatom Semjuelom Brodijem (Samuel Brody). On je bio opčinjen njom toliko da je zbog nje rasturio svoj postojeći brak, zapostavio karijeru i pretvorio se u nosača njenih kofera na neuspešnoj evropskoj turneji. Džejn je i dalje bila predmet medijske pažnje, ali samo zahvaljujući pijanstvu i svađama sa Brodijem. Vrhunac je bio kada je počela da se zanima za satanističku crkvu, ali je javnost ipak ostala bez teksta kada je njena šesnaestogodišnja ćerka  Džejn Meri stavljena pod zaštitničko starateljstvo zbog toga što su je, navodno, Džejn i njen ljubavnik Brodi zlostavljali.

Kada je karijera počela da joj propada, okrenula se alkoholu i satanizmu, a čak je optužena i za zlostavljanje ćerke.

Kao i većina diva XX veka, i Džejn je imala obavezu da ode u Vijetnam za vreme rata, gde je zabavljala američke vojnike. Po povratku iz Vijetnama, svesna da će proći još dosta vremena dok ponovo ne dobije neku veliku ulogu, ili da ono možda neće ni doći, 1967. prihvatila je ponuđeni angažman u jednom klubu negde u Misisipiju. Na taj put povela je svog voljenog Brodija i svoje troje dece iz drugog braka. Tog jutra, 29. juna 1967, trebalo je da dâ intervju u Nju Orleansu, pa su svi zajedno krenuli da malo promene sredinu. Na dogovoreni intervju Džejn nikada nije stigla. Njihov auto udario je u prikolicu nekog zaustavljenog kamiona. Vozač koji je upravljao njihovim automobilom, Brodi i Džejn, poginuli su na licu mesta. Deca, koja su spavala na zadnjem sedištu, preživela su ovu nesreću zadobivši lakše povrede. Glasine da joj je u saobraćajnoj nesreći odrubljena glava pokazale su se kao netačne. Ovu urbanu legendu verovatno su potaknuli policijski snimci nesreće na kojima se vidi nešto nalik plavoj perici zalepljeno na smrskanu šoferšajbnu. U pitanju je bila ili perika koju je nosila u to vreme, ili njena prava kosa, odnosno skalp odsečen u nesreći. Automobil u kome je poginula nekoliko godina je bio izložen u jednom muzeju na Floridi, a danas se nalazi u vlasništvu jednog njenog obožavaoca iz Severne Karoline. Džejn Mensfild je sahranjena u Pensilvaniji na porodičnom imanju, a njen nadgrobni spomenik je napravljen u obliku srca, kao i većina predmeta i delova njene “Ružičaste palate”.

Čak i njen nadgrobni spomenik, kao i sve u njenoj kičastoj "Ružičastoj palati", ima oblik srca.

Izvor: wannabemagazine




Ažurirao A2D2 - 09.Travanj/Apr.2013 u 18:14
Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 18:00

Marilyn Monroe

Los Angeles, 1. lipnja 1926. - Hollywood, 5. kolovoza 1962.



U Los Angelesu 01. 06. 1926. rodila se Norma Jeane Baker (Mortenson) – kako glasi pravo ime Marilyn Monroe. Njena majka Gladys Monroe, filmska montažerka, ostavljena od zakonitog supruga Mortensona, ali i ljubavnika Gifforda, vjerojatnog oca djevojčice, bila je problematičnog psihičkog zdravlja i nespremna za odgovornu dužnost samohrane majke. Tužna sudba neželjenog djeteta započela je u kući obitelji Bolender. Strogi vjernici sedam su godina udomljivali Normu nudeći joj čistoću i hranu, ali ne i nježnost. Dolasci neurotične majke i bake nisu mogli uspokojiti dane djetinjstva. Za vrijeme jakog napada manične depresije baka Della pokušala je svoju unuku usmrtiti gušenjem. Smještena je u duševnu bolnicu gdje je ubrzo i preminula. Pas Tippy bio je rijetki stvor koji je Normi darivao ljubav i posvuda je slijedio. Ali jednog dana pas je pronađen mrtav. Od tada će potraga za ljubavlju, obostranom i strasnom postati konstantom Norimina životnog puta.

S majkom je zajedno stanovala tek nakratko. Gladys je uspjela od ušteđevine kupiti kućicu koju je održavala iznajmljivanjem. Za sebe i kćerku zadržala je samo dvije sobe. Godinu dana (1933. – 1934.) dijeljenja doma s obitelji glumca Georgea Arlissa unijelo je veliku promjenu. Tu se upoznala sa svijetom filma, naučila pjevati prve nereligiozne pjesme i počela zamišljati i željeti da joj Clark Gable bude otac. Njezin biološki tvorac do konca života ostat će samo lice s fotografije. Sve njene pokušaje da se sretnu on će grubo odbiti. Nakon što doznaje za samoubojstvo djeda Hogana, majka postaje depresivna i 1934. doživjevši živčani slom biva smještena u bolnicu. Agonija će potrajati do 1935. godine. Povremeni dolasci vikendom biće prekinuti, kuća prodana, a Norma će nemoćno čekati odluku o vlastitoj budućnosti. Iz umobolnice njezina će majka često nepravedno sebično odlučivati o sudbini svoga djeteta. Kratkotrajan boravak u obitelji Giffen zamijenit će smještanje u Dom za siročad. Tu će provesti 21 mjesec s još 26 od roditelja ostavljenih djevojčica.



Majčina prijateljica Grace McKee ostat će je jedinom veza s vanjskim svijetom. Život u gomili nije joj se uopće svidio. Slobodu će joj vratiti Grace McKee, ali lutanjima neće biti kraja. Neko je vrijeme smještena u domu jednog para iz Comptona koji ju je čitave dane tjerao na pomaganje u raznošenju potrepština kupcima. Potom se našla u domu notornog alkoholičara. Konačno će se novopečeni bračni par Goddard (Grace McKee se udala) smilovati i uzeti k sebi, ali kraj godine opet dočekuje u sirotištu. Ponovni povratak, sada službenoj skrbnici Grace, bit će zasjenjen pokušajem napastovanja alkoholiziranog Goddarda. Konačni oproštaj od djetinjstva nastupit će samo 18 dana nakon 16 rođendana. Kako ne bi bila vraćena u sirotište, a bez želje da je u novi grad vode sa sobom, njezini je staratelji nagovaraju na udaju. I tako 19.06.1942. Norma Jeane Baker zaploviti će bračnim vodama. Pet godina stariji Jim Dougherty postat će njezin izabranik. U doba 2. svjetskog rata njezin suprug odlazi u trgovačku mornaricu. Norma živi s muževljevim roditeljima i radi u Burbanku u ratnoj industriji (lakira trupove aviona, te pregledava i slaže padobrane). Fotograf David Conover doći će u tvornicu snimati žene koje predano pomažu uspjeh ratnih operacija i tamo će otkriti Normu. Potpis za rad fotomodela u agenciji za modele Blue Book omogućit će joj da se do proljeća 1945. pojavi na 33 naslovnice nacionalnih magazina. U prosincu boji kosu u plavo i debitira u kratkom nijemom filmu agencije – reklamira ljetnu haljinu i kupaći kostim. To dovodi do toga da 11.03.1946. potpisuje ugovor s agencijom za talente National Concert Artists Corporation, a u svibnju u Las Vegasu čeka papire za razvod.



Želja da postane filmska glumica dovest će je 16.07. u prostorije filmske kompanije Fox gdje će razgovarati s Benom Lyonom – agentom za nove talente. Nakon probnog snimanja i nagovaranja Darryla Zanucka, šefa tvrtke, buduća zvijezda pozvana je da potpiše ugovor na šest mjeseci. Rasplakana i raznjenežena jer će se moći nazvati pristala je i na uzimanje novog, umjetničkog imena. Nakon razmatranja mogućnosti da postane Jean Norma ili Carold Lind, pobijedilo je ime Marilyn Monroe. Ben Lyon prisjeća se toga dana: Pregledavali smo kataloge glumica tražeći ideju i odjednom sam ugledao ime Marilyn Miller, Ziegfildove zvijezde iz New Yorka. Pogledao sam je i rekaoTi si za mene Marilyn. Priznala je kako joj se ime sviđa. Zamolila me da joj dopustimo zadržavanje bakina prezimena. Čudno, poslije dosta godina postala je žena s imenom koje sam joj želio nadjenuti. Udajom za Arthura Millera postala je Marilyn Miller.”

U kolovozu 1947. raskida ugovor s tvrtkom Fox, jer unatoč vezi, ispunjenoj seksualnim užicima koji su je rasterećivali i usrećivali, s Joe Schenckom, izvršnim producentom dobila je samo ulogu veslačice u dnu jednog kadra romantične komedije Scudda Hoo! Scudda Jay!. Potpisivanje ugovora s drugom filmskom tvrtkom – Columbia Pictures dovelo ju je u vezu s Fredom Kargerom, glazbenikom koji ju je povremeno podučavao pjevanje. On će njezin tihi, ali senzualni glas kultivirati. Njega vrijedi upamtiti i kao rijetkog, možda čak jedinog muškarca koji nije pao na njezine čari. Ostali su prijatelji i nakon što je odbio postati njezinim suprugom. U njenom životu izuzetnu će ulogu imati Johnny Hyde, agent za glumce, muškarac koji će zbog nje ostaviti svoju obitelj, do smrti je bespogovorno voljeti i predano profesionalno pomagati. Iako mu nikada nije mogla uzvratiti osjećaje bila je beskrajno zahvalna za zaštitu i sigurnost koju joj je pružao. Nakon njegove smrti prvi put će pokušati izvršiti samoubojstvo, znajući kako vjerojatno nikad više neće biti tako voljena i pažena.


Bila je samoironična kad su je 1953. pozvali da nakon filma Muškarci vole plavuše zajedno s Jane Russel u cementu ostavi otisak ruku i stopala, rekavši: Jane bi trebala ovjekovječiti svoju stražnjicu, a ja grudi. Po tome nas pamte.” Susret s američkim vojnicima u Koreji i njihovo burno odobravanje, tada već slavnoj zvijezdi, činit će joj se najljepšim trenutkom koji je ikad proživjela. Zasićena ulogama koje je ne zadovoljavaju 1955. okrenula je leđa Hollywoodu i otišla u New York učiti glumu u Actor’s studiju.


Želeći se osloboditi tiranije holivudskih studija i njihovog eksploatiranja s fotografom Miltonom Greenejem osniva vlastitu tvrtku Marilyn Monroe Productions. Još u braku s Doughertyjem, ali na putu ka filmskoj slavi, Norma se upušta u ljubavne odnose. Svi životopisci tvrde kako je ova senzualna žena voljela voditi ljubav. Uživala je davati se i uzimati tjelesno, tvrdeći da je seks jedan od rijetkih čistih i jasnih odnosa između dvoje ljudi. Svaki njen pokušaj da u braku nađe smirenje nije bio plodotvoran. Njeni prijatelji tvrdili su da je za nju, u duhu ipak provincijalno odgojenu, ljubav uvijek zahtijevala potvrdu matičara. Mogla se upuštati u slobodne seksualne odnose bez obaveza, ali je prvi znak zaljubljivanja budio misao na bračne vode. Imala je tri neuspješna braka. Uz momka iz susjedstva supruzi su joj bili i dvojica slavnih Amerikanaca. Drugi suprug, slavni igrač bejzbola, Joe di Maggio bio je muškarac koji joj je bio spreman pružiti sve ono za čim je tragala, osim spremnosti da tolerira pažnju drugih muškaraca i pristane na to da ona nastavi hodati vlastitim putem slave, Ta ih je nespojivost na kraju rastavila, ali sentiment između njih je ostao topao. Iako je umrla osam godina nakon njihovog razvoda upravo je Joe di Maggio snosio troškove njezina pogreba.

Ostali su se tek došli pokloniti ženi ljepota koje ih je privukla. Treći suprug Arthur Miller nije čak bio ni na pogrebu. Kada se pročulo kako ne namjerava doći na posljednji ispraćaj, novinari su Millera upitali o razlozima nedolaska, na što je on kratko odgovorio: Zašto bih trebao doći? Nje tamo ionako neće biti.” Radi istog tog Arthura Millera prihvatila je židovstvo i ženom mu postala prema obredima njegove vjeroispovijesti. Uz dva spontana pobačaja, pokušaje samoubojstva i tisuću sukoba uspjeli su svoj brak održati gotovo četiri i pol godine. Iza njih, kao najvrjednija zajednička tvorevina, ostao je tek film Neprilagođeni. Novinar Robert Slatzer je navodno bio njen četvrti, tajni, suprug. Kako god bilo na četrdesetoj godišnjici njene smrti Robert Slatzer na njezin je grob položio najveći vijenac sav od bijelih ruža. To je bilo njeno najomiljenije cvijeće. Yves Montand navodno joj je također bio ljubavnik. Baš kao Frank Sinatra, Marlon Brando i braća Kennedy (John i Robert). Bila istina ili ne neporecivo je da je Johnu Kennedyu otpjevala najseksipilniji Happy birthday ikada. U noći u kojoj će umrijeti u ruci će držati telefonsku slušalicu. Čijoj li se pomoći mogla nadati? Prije no što je popila (svojom ili tuđom voljom, a možda tek slučajno) preveliku količinu barbiturata pomiješanog s viskijem i tako zauvijek u noći s 04. na 05. 08.1962. napustila ovaj svijet (u 36-oj godini života), Marilyn je bila izbačena sa snimanja filma Something’s Got to Give. Neumoljivost filmske mašinerije više nije mogla trpjeti njene nedolaske, kašnjenja, drogiranost i izgubljenost. Možda je uzrok njene smrti sporan, ali je posve jasno da je godinama uspijevala opstati samo zahvaljujući gomili lijekova i litrama šampanjca koje je lila u sebe ne bi li zaboravila nešto što ju je trajno tištalo.

Neke stvari zauvijek će nam ostati nepoznatima. Međutim Marilyn najbolje možda oslikava komentar koji je dala o fotografiji (na kojoj ona gola pozira na crvenom baršunu) koja je 1953. postala prva duplerica Playboya, a koju je snimio Tom Kelly: Seks je tako prirodna stvar, hvala nebesima. Doista je šteta što neki pokušavaju upropastiti taj osjećaj. Kad mi Tom Kelly predlaže da poziram gola, uvijek pomislim: Ako već moram biti nekakav simbol, bolje da budem seks-simbol nego simbol nečega drugoga.”

Izvor: www.udarno.com -
Glamour tim udarno


Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 10:53
Audrey Hepburn

Bruxelles, Belgija, 4. svibnja 1929. - Tolochenaz kod Lausanne, Švicarska, 20. siječnja 1993.



Na filmskom platnu je pomerala granice, u svetu mode je postala ikona stila, njeno ime je bilo (i danas je) sinonim za dobar ukus. Odri Hepbern (Audrey Hepburn) je bila večiti borac za dečija prava. Najpoznatija je po ulogama u filmovima “Doručak kod Tifanija” (Breakfast at Tiffany’s) i “Praznik u Rimu” (Roman Holiday). Na svakom filmskom ostvarenju znala je da istakne jednostavnost i neodoljivi šarm. Važila je za skromnu i milu osobu kojoj su uvek drugi bili na prvom mestu. Bila je poliglota – pored maternjeg jezika tečno je govorila engleski, francuski, holandski, flamanski, španski i italijanski. Interesantna je činjenica da se jedna vrsta lala zove po njoj.

Magazin “People” je Odri Hepbern 1990. godine svrstao među pedeset najlepših ljudi na svetu, a magazin “Empire” među sto najvećih filmskih zvezda svih vremena. Godine 1999. Američki filmski institut proglasio ju je trećom najvećom zvezdom. Prema istraživanju televizijskog kanala QVC, Odri je najlepša žena 20. veka.

Filmskoj umetnosti 1929. godina donosi održavanje prve dodele Oskara (16. maj), dok bračnom paru Džozefu Rustonu (Joseph Ruston), engleskom bankaru i Eli Vanhimstri (Ella van Heemstra) holandskoj baronici, donosi prinovu 4. maja 1929. kada je rođena Odri Kejtlin Ruston (Audrey Kathleen Ruston). Odri je odrasla u Evropi i od malena je naučena da su lepo vaspitanje i ljubaznost mera ljudskosti. Detinjstvo je provela u Engleskoj, Belgiji i Holandiji. Sa samo pet godina kreće u englesku školu, a ubrzo i na časove baleta. Škole plesa je pohađala u Amsterdamu i Londonu. Sudeći po knjizi “Just Being Audrey” i autorki Margaret Kardilo (Margaret Cardillo), Odri je više od svega na svetu želela da postane balerina. Ubrzo je usledio, kako je i sama Odri govorila, najteži trenutak u njenom životu – njenu majku i nju je napustio njen otac. Ovaj događaj je u mnogome uticao na kasnije vaspitanje njene dece. Sa majkom i dvojicom polubraće prolazi kroz teške trenutke tokom nacističke okupacije, a neuhranjenost je bila samo jedan od njih. Borba sa glađu je iskustvo koje Odri nikada nije mogla da zaboravi. Bila je  primorana da jede latice lala i da pravi hleb od trave. Svojevremeno je odbila ulogu u filmu “Dnevnik Ane Frank”  jer je kao devojčica za vreme rata bila svedok javnog pogubljenja Jevreja od strane nacista.

U ratnom periodu jedina uteha joj je bio balet – nastavila je da usavršava igru i počela da daje časove plesa u domu svoje majke. Upravo ju je strast prema baletu uvela u svet filma. Nakon rata njena porodica se seli u Amsterdam gde glumica intenzivno trenira i radi kao model. Godina 1948. joj je donela malu ulogu u holandskom filmu “Holandija u sedam lekcija” (Dutch in Seven Lessons). Dobivši stipendiju u prestižnoj školi plesa, zajedno sa majkom seli se u London. Shvativši da joj zbog visine i nedostatka obuke budućnost nije u plesu, sve svoje planove odlučuje da usmeri na pozorišnu scenu. British Pictures Corporation je za Odri spremilo nekoliko malih uloga uključujući one u filmovima: “The Lavender Hill Mob” (1951), “The Secret People” (1962) i “Monte Carlo, Baby” (1953). Upoznavši čuvenu novelistkinju Kolet (Colette) dobila je priliku da zaigra u komadu “Gigi”, što je uslovilo odlazak u Veliku Jabuku i nastupanje na Brodveju.


Prvu značajniju ulogu je dobila u filmu Vilijama Vajlera (William Wyler), “Praznik u Rimu” (Roman Holiday). Radeći na ovom ostvarenju od režisera i kolega naučila je mnogo, a krunu rada na ovom filmu označilo je osvajanje Oskara u kategoriji za najbolju glavnu žensku ulogu. Na dodeli, Odri je nosila haljinu koju je kreirao njen prijatelj Uber Deživanši (Hubert de Givenchy). Pored Oskara, kasnije u svojoj karijeri osvojila je i Gremy, Emmy i britanski Tony.

Film “Sabrina” (1954) je ostavio pečat u istoriji mode. Čuvenu crnu haljinu, koju je Odri nosila u ovom filmu, kreairao je Uber Deživanši. Glumica je na sebi svojstven način doprinela popularizaciji male crne haljine. Za velikog kreatora, Odri je bila prava modna inspiracija. Smatrao je da je celokupnom ličnošću, time što je bila pravi profesionalac, umetnica i veliki čovek, mogla poneti bilo koju njegovu kreaciju. Svojevremeno je govorio: “There is not a woman alive who does not dream of looking like Audrey Hepburn.” Svaki komad garderobe je nosila sa stilom i gracioznošću. “Nosite odeću koja odgovara vašoj figuri, neka to uvek bude ona u kojoj ćete se osećati komotno – ono što “boli” nije lepo. Brinite o svom zdravlju, bavite se plesom ili sportom. Ne preterujte sa šminkom, ponekad je malo sasvim dovoljno” – govorila je svaki put kada bi je pitali da svoje tajne lepog izgleda podeli sa drugim pripadnicama lepšeg pola i poklonicima njenog stila. Njeno odevanje je bilo inspiracija i operskoj divi Mariji Kalas (Maria Callas). Na ovom filmu glumica je upoznala šarmantnog Vilijama Holdena (William Holden) i ludo se zaljubila u njega. Međutim, kako je Vil bio oženjen i kako nije ispunio glumičina očekivanja, ubrzo je ova zaljubljenost prerasla u prvo ljubavno razočaranje.

Iste godine ostvarila je saradnju sa glumcem, piscem i producentom Mel Fererom (Mel Ferrer). Odri i Mel su se vremenom jako zbližili i ubrzo su se venčali 24. septembra 1954. godine. U braku su bili veoma srećni iako su ih pratili tračevi da Mel ima težak karakter, da je veoma tepmeramentan i da voli Odri da “drži” pod kontrolom.

Nizali su se filmski uspesi (“War and Peace” (1956), “Funny Face” (1957), “The Nun’s Story” (1959), “Green Mansions” (1959), “The Unforgiven” (1960)). Na snimanju poslednjeg filma u ovom nizu glumica je dozivela nesreću, pala je sa konja i povredila je kičmu. Usledio je pobačaj što je Odri potpuno slomilo. Pala je u depresiju, počela naglo da mršavi i da konzumira duvan intenzivno. Međutim, nakon šest meseci ponovo je bila trudna i odbijala je sve filmske ponude dok se nije porodila. Kada je na svet došao njen prvi sin Šon (Sean) konačno je prihvatila ulogu u filmu “Doručak kod Tifanija” kojom je na veliko platno donela cosmopolitan chic zbog čeka joj se veliki broj mladih žena i danas divi. Čuvena crna haljina iz ovog filma je prodata na aukciji 2006. za blizu milion dolara. Usledili su filmovi “My Fair Lady” (1964) i “How to Steal a Million” (1965).

Petu nominaciju za Oskara joj je donela uloga slepe žene u filmu “Wait Until Dark” (1967). Brak sa Melom je okončan nakon četrnaest godina zajedničkog života. Kružile su spekulacije da je Mel imao ljubavnicu, kao i da je Odri imala aferu sa Albertom Fajnijem (Albert Finney), svojim partnerom na filmu “Two for the Road” (1967). Tokom glumačke karijere Odri je sarađivala sa najvećim imenima u svetu filma pa tako i sa škotskim glumcem Šonom Konerijem (Sean Connery) u filmu “Robin and Marian”. Zaigrala je u još samo nekoliko filmskih ostvarenja – “Bloodline” (1979) i “They All Laughed” (1980). Svog drugog supruga Andrea Dotija (Andrea Dotti), italijanskog psihijatra, Odri je upoznala na krstarenju. Andrea i Odri su se venčali 18. januara 1969. godine. U ovom braku lepa glumica nije pronašla puno sreće, muž ju je varao često sa mlađim ženama. Novine su često objavljivale Dotijeve slike sa tim ženama, a Odri se trudila da bez obzira na sve sačuva svoj brak. U braku su ostali trinaest godina i u njemu dobili sina Luku (Luca). Svoju decu je vaspitavala daleko od Holivuda i glamuroznog života. Trudila se da ih usmeri na prave životne vrednosti. Njen sin Šon je govorio da su on i njegov brat kao deca znali malo o majčinoj popularnosti. Od 1980. godine do smrti živela je sa glumcem Robertom Voldersom (Robert Wolders). Često je isticala da su te godine koje je provela sa njim najlepše godine njenog života. Iako ne tako srećna u privatnom ljubavnom životu iza sebe je ostavila neke od najlepših ljubavnih priča na velikom platnu. U filmu Stivena Spilberga (Steven Spielberg) “Always” odigrala je svoju poslednju ulogu.

Nakon rada na svom poslednjem filmu, Odri se sa velikim entuzijazmom posvetila humanitarnom radu. Zbog sopstvenog iskustva tokom Drugog svetskog rata, odlučila je da pomaže siromašnoj deci iz raznih zemalja sveta. Kao UNICEF-ov ambasador dobre volje, posećivala je siromašne zemlje u razvoju – Etiopiju, Tursku, Sudan i Bangkok. Za ovu humanitarnu organizaciju je radila do kraja života. Bila je više puta nagrađivana, između ostalog i Medaljom slobode koju joj je 1992. uručio američki predsednik Džordž Buš (George Bush).

Zbog mršavosti je celog života patila od anemije, respiratornih problema i hroničnih poremećaja krvi. Početkom devedesetih, otkriveno je da boluje od raka. U poslednju šetnju vrtom svoje vile La Paisible u Švajcarskoj krenula je 10. januara 1993. Tom prilikom je Robertu davala uputstva kako da neguje biljke kada dođe proleće. Posthumno je dobila nekolicinu glumačkih i humanitarnih nagrada.

Rekli su o Odri

Manolo Blanik (Manolo Blahnik), dizajner:
“Pečat koji je gospođica Hepbern ostavila je apsolutan. Voleli je ili ne, ona je ta koja je svojim izgledom obeležila dvadeseti vek.”

Entoni Bočamp (Anthony Beauchamp), fotograf:
“Još uvek ne verujem da je ona bila stvarna. Na njenom licu je bilo toliko kontradiktornosti; zatvorenost i čistota, ozbiljnost i mladolikost. Imala je svež izgled. Njena lepota je večna.”

Gregori Pek (Gregory Peck), glumac:

“Bilo je to predivno leto u Rimu kada sam radio sa njom na njenim prvim filmskim kadrovima. Ti meseci rada sa Odri su prelepo iskustvo!”

Elizabet Tejlor (Elizabeth Taylor), glumica:
“Odri je dama čija su elegancija i šarm vanvremenski, prepoznala su ih i deca širom sveta.”

Izvor: wannabemagazine

Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 10:44
Katharine Hepburn

(1907–2003)




Možda nije bila lepa kao Greta Garbo (Greta Garbo) ili  Grejs Keli (Grace Kelly), nije je imala seksepil Ave Gardner (Ava Gardner) ili Lane Turner (Lana Turner), nije imala ni grudi kao Džejn Mensfild (Jayne Mansfield), niti je otvarala dušu kao Džudi Garland (Judy Garland), ali ih je sigurno sve nadživela, ne samo po godinama, nego i u srcima publike. Ipak, nije uvek bila omiljena, a naročito je odbijala publiku ekscentričnim stavom prema rodnom identitetu, seksualnosti i slavi. Nosila je staru odeću, nije se šminkala i vozila se kamionetom. Zaljubljivala se u oženjene muškarce, borila se protiv svojih kompleksa i utehu nalazila u nežnim vezama sa ženama.

Njen glas po pitanju slobode mišljenja, ženske nezavisnosti, ženskih prava i drugih, tada nepopularnih tema – nadmašio je po mnogima i njenu vrlo zapaženu filmsku karijeru. Bila je i ostala ikona feminizma i neko ko je, prema rečima njenog biografa, “obukao ženama pantalone, bukvalno i figurativno”. Zahvaljujući karijeri koja je trajala šest decenija, nazvali su je “prvom damom američkog filma”, osvojila je čak četiri Oskara i stekla ukupno dvanaest nominacija. Zasluženo je ponela titulu dive, a evo i zašto.


Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn) rođena je u Hartfordu u Konektikatu, i to ne 8. novembra, kako je kasnije tvrdila, nego 12. maja 1907. godine, kao prva ćerka a drugo od šestoro dece svojih roditelja. Njen otac, dr. Tomas Hepbern (Thomas Hepburn), bio je specijalista za polne bolesti, a majka, takođe Ketrin (Katharine), koju su zvali Kit, bila je aktivistkinja za ženska prava i legalizaciju kontracepcije. Za njihovim stolom su gotovo uvek sedeli ugledni i zanimljivi gosti, neki čak i vrlo poznati. Vodili su uzbudljive razgovore – od marksizma do seksa i polnih bolesti, a ono najzanimljivije jeste da su i decu podsticali da učestvuju u razgovorima i postavljaju pitanja kakva god im padne na pamet, ma kako provokativna. Iz tog pomalo boemskog i svakako nesvakidašnjeg načina života, Ketrin se iznedrila baš takva – jedinstvena i drugačija od vršnjaka, a taj imidž zadržala je i kasnije.

U svakom interjvuu koji je davala postavši popularna, naglašavala je kako su njeni roditelji bili fascinantni i kako je odrasla u intelektualno stimulativnoj atmosferi, punoj ljubavi i konstruktivnih razgovora. Istina je da su se njeni roditelji žestoko voleli. Njihova deca su često bila svedoci strastvenih poljubaca i slušala nedvosmislene zvukove vođenja ljubavi, koji su neretko dopirali iz njihove spavaće sobe. Slobodoumni Hepbernovi nisu skrivali seksualnost pred decom i često su kod kuće bili goli – otac je “kao od majke rođen” čitao novine, a majka se potpuno gola sunčala u dvorištu. Kao roditelji ipak nisu bili tako idealni kako se činilo. Zbog kampanja za ženska prava majka je često bila odsutna od kuće nedeljama, baš u vreme  odrastanja male Ketrin. Koliko god da je volela svoju decu, Kit je mnogo više zanimala politička i društevna aktivnost – poput borbe za poboljšanje uslova života prostitutki – nego svakodnevna briga o  rođenoj deci. Iako je bila vrlo govorljiva aktivistkinja i verovalo joj se, postoje neke tvrdnje da je u sopstvenoj kući bila baš ono protiv čega je vodila borbu, a neki navode da joj je muž prebacivao ovako: “Možeš da radiš van kuće, ali ne smeš da zarađuješ više od mene”.

Izgleda da je doktor Hepbern i bio najjača karika u lancu Hepbernovih. Sin ga je kasnije opisao kao naduvenka i egoistu koji nikada svoju decu nije ni mazio, ni hvalio. Očekivao je od njih mnogo, a kad bi to postigli, opet ne bi bio zadovoljan. Terao ih je da se ističu u sportskim aktivnostima, posebno najstarijeg sina Toma. Sam ga je trenirao, od kupanja u ledenom moru rano ujutru, do trčanja uz štopericu. Tom je toliko puta pobedio u svemu – počev od jedrenja i trčanja, do skokova u vodu, tenisa i rvanja – da su u školi ograničili broj pehara koji jedno dete može dobiti, a ovaj nazovi otac ga nikada nije pohvalio. Ali zato ga je, ako bi bio drugi pred svima vređao, a nekad ni batine nisu izostale. Jednom je Ketrin lupila neku glupost za stolom i otac joj je udario takav šamar, da joj je sva hrana izletela iz usta. Slično je reagovao i desetak godina kasnije, kad mu je Ketrin rekla da će postati glumica. “Samo se praviš važna! Gluma je gnusan posao, jedan korak do ulice!”, vikao je, ali ona nije popuštala. Zapretio joj je i da joj više neće davati novac i udario je po ko zna koji put. Nije doktor tukao članove porodice samo zbog njihovih neuspeha, već i zbog svojih nezadovoljstava i bespotrebnog besa. Ketrin je obožavala starijeg brata Toma. Tom je bio odličan učenik i izvrstan sportista, ali je patio od neobjašnjivih psihičkih poremećaja i neuroza zbog kojih je izostajao iz škole. Imao je nekontrolisane pokrete i tikove, zbog čega se otac ljutio, iako je bio lekar. Onda se desila tragedija koja je uzdrmala Ketrin i ostavila joj neizlečive rane.

Tokom uskršnjih praznika 1921. godine, Ketrin i tada petnaestogodišnji Tom bili su u nekoj poseti u Njujorku. Tom je tih dana bio posebno nervozan, često je plakao i tresao se. Roditelji su tvrdili da je to zbog stresa u školi, a navodno i zbog neke devojčice koja mu nije uzvraćala ljubav. Katrin je kasnije pomišljala da je možda razlog bio dečko, što bi upućivalo na to da je Tom možda imao homoseksualne sklonosti, ili je možda bio zbunjen svojom seksualnošću. U svakom slučaju, roditelji su mislili da će ga boravak u Njujorku razvedriti. Noć pre povratka kući Tom se ubio na užasan način, obesio se. Nije ostavio poruku i do danas se nije saznalo zašto je to uradio. Telo je pronašla Ketrin koja nikada nije potpuno prihvatila činjenicu da je njen voljeni brat počinio samoubistvo. Nakon Tomove smrti uzela je njegov datum rođenja 8. novembar za svoj rođendan. Ono što je najtužniji deo te tragedije jeste upravo reakcija njihovih roditelja. Svom sinu nisu priredili nikakav pogreb, samo su njegov pepeo prevezli do kuće u kartonskoj kutiji od bombona i od tada ga  nisu gotovo ni pominjali.


Spencer Tracy bio joj je životna ljubav

Ketrin se školovala na koledžu Kingsvud pre nego što je otišla na Brin Mor koledž. U početku je imala mnogo problema na Brin Moru. Nije mogla da se uklopi među ostale devojke pa je ustajala u četiri ujutru dabi  mogla da bude sama u zajedničkom kupatilu. Sve obroke je donosila u sobu i jela sama, a ispite je jedva polagala. Bilo joj je toliko teško da je, kad je dobila napad slepog creva, rekla roditeljima da bi najradije umrla jer onda ne bi morala da se vraća na fakultet. Međutim, početkom treće godine studija sprijateljila se sa Alis (Alice Palache), koja joj je pomagala u učenju i ocene su joj se znatno popravile, kao i društveni život koji je odjednom postao vrlo buran. Tada je počela njena aktivnost u borbi za ženska prava. Devojke su se izborile za pravo pušenja na fakultetu, koje su do tada imali samo muškarci. Smatra se da je Alis gajila simpatije prema Ketrin, što nije bilo neobično na ženskom koledžu. Njih dve su bile nerazdvojne, a da li je među njima bilo i intime, o tome možemo samo da nagađamo.

Mlađi brat Ketrin, Bob, kaže da je u svojim tinejdžerskim danima, gledajući sestru s njenim modernim prijateljicama kratke kose, odevenim u kratke pantalonice, slutio lezbijski prizvuk: “Uvek sam sumjao, ali nikad nisam pitao”, rekao je Bob. Ali, Ketrin je postavila granice koje se nisu smele preći. Završila je istoriju i filozofiju 1928. godine, a iste godine je debitovala i na Brodveju. Onda se udala za biznismena Ladloua Ogdena Smita (Ludlow Ogden Smith), koga je upoznala dok je bila na koledžu. Razveli su se u Meksiku 1934. godine, a on se ponovo oženio posle nekoliko dana. Ovaj brak je bio promašaj, ali je Hepbernova često isticala da je zahvalna Smitu na finansijskoj i moralnoj podršci u ranim danima karijere. Na završnoj godini koledža upoznala je mladog producenta koji ju je angažovao za nekoliko manjih uloga. Njena prva glavna uloga je bila užasna. Sve je nekako krenulo naopako, zakasnila je na predstavu, a onda zaboravljala replike, spoticala se i govorila brzo i nerazumljivo. Logičan sled bio je otkaz, ali je Ketrin nastavila da radi u manjim pozorištima kao zamena za druge glumice. Uloga amazonske princeze joj je donela odlične kritike. Lagano je osvojila Njujork, a priče o njoj dospele su i do Holivuda. Skaut Liland Hajvard (Liland Hyward), sa kojim se posle upustila u vezu, bio je impresioniran pa ju je zamolio da dođe na probu za sledeći projekat, u studio. Bez lažne skromnosti, zahtevala je platu od hiljadu i po dolara nedeljno za film, što je bilo desetostruko više od njene tadašnje zarade. Dokaz da se samopouzdanje isplati – posle probe je angažovana za traženi honorar.


Izvan filma imala je takozvano antiholivudsko ponašanje što ju je učinilo jednom od najomiljenijih filmskih zvezda, ali nikako nije odgovaralo šefovima studija koji su se bojali da Ketrin nikad neće postati njihova “zlatna koka”. Godine 1933. osvojila je svog prvog Oskara za najbolju glumicu, u filmu “Jutarnja slava”. Ipak, njene osobine su u to vreme počele da ljute publiku a i medije, odbijajući intervjue i onemogućujući publici da sazna bar malo o njoj. Kad je govorila u medijima, govorila je laži, zabavljajući tako samu sebe. Ako bi i govorila za medije, bila bi to gomila gluposti, laži ili sprdnje. Jednom ju je novinar pitao da li je još u braku sa prvim suprugom, a ona je odgovorila da se ne seća. Kad ju je drugi pitao imaju li dece, odgovorila je: “Dvoje bele i troje crne”. Nije davala autograme jer je čak i to smatrala nasrtajem na privatnost. Baš takvo ponašanje donelo joj je, pored animoziteta publike, nadimak “Ketrin od Arogancije”, i višak praznih sedišta u bioskopima. Ali, kakva je ona bila zapravo? Ketrin Hepbern, zapravo je bila konstrukcija propagande, medija i same sebe.

O sebi je govorila: “Ja sam sasvim različita od one osobe koju svi poznaju… Ona je legenda, ja je zapravo ne poznajem. Ja sam kao neki čovek koji čisti peć. Održavam je u pogonu”. Osim same Hepbernove, nju su u pogonu održavali i drugi. Mediji su neprestano ponavljali kako je Ketrin osoba koju ne zanima slava, iako je, sem na početku karijere, često davala intervjue novinama i pojavljivala se na televiziji.

O ljubavi Hepbernove i Spensera Trejsija (Spencer Tracy) postojale su mnoge priče, istinite i lažne, ali su sve bile interesantne i intrigantne. Ketrin je prvi put nastupila sa Trejsijem u filmu “Žena godine” i tada su privukli pažnju javnosti. U vreme kad su se upoznali, Trejsi je već bio oženjen, a kao katolik, nipošto nije želeo da se razvede od zakonite žene. Hepbernova je dvadeset sedam godina bila druga žena u njegovom životu. Skrivali su svoju vezu od javnosti, koristeći zadnje ulaze studija i hotela, noseći naočari, šešire i marame. Bili su par veka, ali nisu živeli zajedno sve do poslednjih Trejsijevih godina. Ona je živela sa nizom žena od kojih su mnoge bile lezbijke. I njeni muški prijatelji bili su uglavnom homoseksualci, a čak i oni s kojima je bila u romantičnoj vezi imali su seksualno ambivalentnu prošlost. Posle filma “Dugo putovanje u noć”, Ketrin je uzela pet godina pauze od producenata da bi se brinula o njemu. Iz poštovanja prema Trejsijevoj porodici, nije bila na njegovoj sahrani. Njihov poslednji zajednički film bio je “Pogodi ko dolazi na večeru”, a dve nedelje nakon završetka snimanja pomenutog filma, Trejsi umire od srčanog udara kraj svoje voljene Ketrin. Hepbernova se zaklela da nikada neće pogledati ovaj film i tako je i bilo.


Pored ove veze, još je jedna bila gotovo podjednako zanimljiva – ona sa Hauardom Hjuzom (Howard Hughes).  Njih dvoje je 1936. godine upoznao glumac Keri Grant (Cary Grant). Jednom prilikom je Hjuz, samo da bi zadivio Ketrin, spustio avion na golf teren kako bi stigao da završi igru s njom. Hjuz je želeo da se oženi njom, ali je Ketrin tada mislila samo na sebe i na svoju karijeru. Teško je reći da li je ova glumica bila lezbijka, jer je tada, pogotovo u krugovima u kojima se ona kretala, seksualnost bila mnogo fluidnija i ne tako strogo definisana kao u današnje vreme. Ali istina je da je volela druge žene i da je sa njima živela. Kad su Lauru Harding (Laura Harding), s kojom je jedno vreme bila nerazdvojna, na setu pitali ko je ona, odgovorila im je: “Ja sam muž gospođice Hepbern”. “Kad bolje razmislim, nisam uopšte živela kao žena. Živela sam kao muškarac”, govorila je Ketrin kasnije. Kad je bila mala, bilo joj je grozno što je devojčica. Zato je obrijala glavu, navukla mušku odeću i nazvala se Džmi (Jimmy). Džimi je znao da stoji na rukama, pravi zvezdu, skače u vodu na glavu, pravi se važan itd. Kasnije je pustila kosu i postala Ketrin, ali do kraja života zadržala je nešto od onog Džimija u sebi. Nosila je pantalone, jahala muški, dobro je igrala golf i stizala čak do državnih prvenstava.

Ketrin je za života odlučila da posle njene smrti neće biti nikakvih spekulacija o njenom životu. Motivisana činjenicom da je njen bivši ljubavnik Hauard Hjuz posle smrti u medijima predstavljen kao patološki ekscentrik, Hepbernova je čvrsto odlučila da publici potpuno otkrije sve detalje svog života. Poslednju rečenicu knjige “Kate remembered” biograf A. Skot Berg (A. Scott Berg), dobitnik Pulicerove nagrade, zapisao je 29. juna – baš kada je slavna glumica umrla. Samo dve nedelje kasnije, na policama knjižara širom Amerike našla se knjiga u kojoj glumica poverava čitaocima svoj život. Skot Berg je držao biografiju u potpunoj tajnosti četiri godine, jer ga je Hepbernova obavezala da knjiga, ili bilo kakva pojedinost iz nje, ne sme isplivati u javnost pre njene smrti. Nakon više od pola veka bavljenja glumom i pedesetak filmova od kojih je posljednji snimljen 1994. godine, “Ljubavna afera”, ona je živela svoj život između Njujorka i rodnog u Konektikata, gde je vodila vrlo povučen život. Govorila je u svojim poslednjim intervjuima: “Ne pušim, cele godine se kupam u hladnoj vodi, svake večeri jedem u 17h, ležem u 19h i nikad ne gledam svoje filmove”. Poslednjih godina života imala je brojne zdravstvene probleme, većinom povezane s Parkinsonovom bolešću.

Umrla je okružena najmilijima 29. juna 2000. godine u porodičnoj kući Hepbernovih u Old Sajbruku u 96. godini života. U njenu čast na jedan sat su prigušena svetla na Brodveju. Godine 2004. prema njenim željama sve što je posedovala stavljeno je na aukciju u Njujorku. Skupljala je sav materijal koji je bio u vezi sa njenom karijerom u Holivudu, kao i privatne stvari poput biste Spensera Trejsija koju je sama napravila, sopstvena ulja na platnu i drugo. Aukcijom je skupljeno nekoliko miliona dolara, koje je Hepbernova ostavila porodici i bliskim prijateljima. Bila je to diva uzvišene lepote, neskladne mešavine otmenosti, smelosti i humora. Bila je to prava muška žena.

Izvor: wannabe magazine



Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 10:33
Greta Garbo

18 September 1905 – 15 April 1990



Greta Garbo, jedna od najvećih filmskih diva svih vremena, rođena je 18. rujna 1905. godine u Stockholmu kao Greta Lovisa Gustafsson. "Švedska sfinga" i "Lice" (The Face) nadimci su koji mnogo govore o ovoj glumici nevjerojatno izražajne mimike: izbjegavala je publicitet (dala je svega 14 intervjua tijekom karijere), a početkom 40-ih zauvijek se povukla iz javnoga života ostavivši iza sebe niz bezvremenskih uloga – od Ane Karenjine i Ninočke do Dame s kamelijama i Anne Christie, zahvaljujući kojima ju je Američki filmski institut 1999. godine smjestio na peto mjesto ljestvice najvećih glumica.


Lepota je nešto što izvire iz duše, a isijava na licu. Međutim, kako iz subote u subotu saznajemo mnogo toga iz života ovih prelepih diva, sve nam ukazuje na to da njihove duše nisu bile ni upola lepe i čiste kao njihova lica. Ali, ako je nečija lepota potpuno zasenila lični život, to je bila njena. Ona je bila toliko obožavana da je publika nekada propuštala replike, ili čitave scene, slepo zaneta njenim treptajem oka, zamahom kosom, ili nekim zavodljivim pokretom. Detinjstvo je provela u nemaštini, ali joj je slava ubrzo nadoknadila sve što nije imala. Bila je predodređena za romantične uloge i publika je pamtila po ljubavnim scenama u kojima je uglavnom igrala neku femme fatale, mada sama to nije bila. Likovi koje je ona tumačila bili su toliko realni, umela je da pokaže svaku ljudsku osobinu koju je od nje reditelj tražio, ali paradoksalno je da je u realnom životu bila jedna hladna i tajanstvena žena, koju niko nikada nije mogao da dokuči. Njen ljubavni život je bio obavijen velom tajni, a neke otkrivene govore o biseksualnim i lezbijskim afinitetima. Pored svoje jedinstvene lepote ostala je upamćena kao žena koja se na vrhuncu svoje karijere i u zenitu svetske slave povukla iz javnog života i tako stvorila mit o sebi po imenu Greta Garbo.


Greta Garbo, ili pravim imenom Greta Lovisa Gustafson (Greta Lovisa Gustafsson), rođena je 18. septembra 1905. godine u Stokholmu kao treće dete siromašnih seljaka. Oni su bili toliko siromašni da su im odmah pošto se rodila, predlagali da devojčicu daju na usvajanje. Siromašni, ali bogati roditeljskom ljubavlju, odlučno su odbili takav predlog i tako je malena Greta bila osuđena na Per aspera ad astra. Porodica je živela u predgrađu Stokholma, u uslovima skromnijim od najskromnijih. Kao i većina devojčica, maštala je o tome da jednog dana postane velika glumica i svojom slavom omogući sebi život u izobilju. Ta želja je vodila laganim koracima do konačnog ostvarenja, pa je mala Greta krenula sa glumačkim tačkama još u školskim predstavama. Ali put devojčice Grete, je bio sve trnovitiji. Greta je morala da napusti školu i da počne da radi sa četrnaest godina, nakon što joj je otac preminuo od tada opake tuberkuloze. Greta je kasnije negde govorila da je dugo imala kompleks niže vrednosti što nije završila školu. Radila je kao asistent berberina, pa u butiku “PUB” na odeljenju za šešire. Njeno lice uskoro je osvanulo na stranicama prodajnih kataloga pomenutog butika, a nakon toga i u reklamama. Želja za ostvarivanjem cilja da postane velika glumica naterala je Gretu da upiše pozorišnu akademiju gde su joj prognozirali uspešnu i lepu karijeru. Tada je imala samo šesnaest godina. Nakon što je upoznala tada slavnog reditelja nemog filma, Morica Stilera (Mauritz Stiller) koji je naterao da smrša desetak kilograma, dobija ulogu u filmu “Legenda o Gosti Berlingu” (The Saga of Gosta Berling), odnosno u dramatizaciji istoimenog romana koji je nagrađen Nobelovim priznanjem za književnost, autorke Selme Lagerluf (Selma Lagerlöf).



Ono što je bilo neophodno je pronaći prezime koje se lako pamti, i zamenjuje za porodično Gaustafson. Jedna od verzija, i najrealnija, je da joj  je Stiler izabrao prezime Garbo, koje na norveškom jeziku značilo nimfa ili šumski duh. Stiler je izuzetno cenio Gretu, i bio je oduševljen njenom pojavom i njenim talentom. Smatrao je da je ona žena koja će obeležiti holivudski film, bez roka trajanja. 1924. godine u Berlinu, Greta je upoznala Luisa Majera (Louis B. Mayer), direktora produkcijske kuće MGM. Tako se iste godine našla u Holivudu i postala glavna zvezda zvučnog filma, u kome se snašla mnogo bolje od već renomiranih filmskih glumaca. Prvim snimljenim filmom “Bujica” (Torrent), nije postigla onakav uspeh o kakvom je sanjarila celo svoje detinjstvo i razočarana se predala malodušnosti i depresiji. Ugovor sa producentima i insistiranje reditelja, kao i njihova vera u uspeh Garbo, naterala je da nastavi sa snimanjem bez obzira na njeno duševno stanje.


Trećim filmom “Put i đavo” (Flesh and the Devil) otvorila je put do srca filmske publike. U ovom filmu posebnu pažnju su privlačile ljubavne scene sa Džonom Gilbertom (John Guilbert), koji joj je kasnije bio ljubavnik i nesuđeni suprug. Filmovi “Ana Karenjina” (Anna Karenina) i “Mata Hari” (Mata Hari) vinuli su je u najveće visine filmskog neba. Zanimljivo je da ako joj se nešto tokom snimanja ne bi svidelo, govorila bi: “Mislim da ću se vratiti u Švedsku!”, što je plašilo producente, pa su joj udovoljavali svaki njen hir. Likovi koje je tumačila bili su kultni književni i istorijski likovi, i nisu mogli proći neopaženo. Svaka glumica je želela i želi, da bar jedna njena uloga bude upravo kultni lik. Greta je bila toliko popularna i toliko tražena tih tridesetih godina, da ni jedan producent nije video svoj film bez nje. Imala je četiri nominacije za Oskara za filmove “Romansa” (Romance), “Ana Kristi” (Anna Christie), “Ninočka” i “Dama s kamelijama” (to je bio njen najdraži film). Osim na samom pocetku karijere, nije davala intervjue, ni autograme, nije dolazila na filmske premijere niti je odgovarala na poštu svojih obožavatelja. Nakon neuspeha filma “Žena s dva lica” (Two-Faced Woman) Greta Garbo se 1941. potpuno povukla sa filma, a samim tim i iz javnog života. 1954. dobila je Oskara za životno delo.


Bila je i sa još nekim poznatim ženama, ali najintrigantnija ljubavna veza bila je ona sa Marlen Dietrich. Pretpostavlja se da priča počinje u Berlinu još 1925. godine, kada je mlada Greta, glumica u usponu, počela da izlazi u kabare u kome je igrala talentovana plesačica sa zanosnim nogama. Kabare je bio glavno sastajalište homoseksualaca i lezbejki. Pričalo se da je Greta bila ta koja je “sredila” Marlen malu ulogu u filmu koji se tada snimao. Greta je noćima upijala ples koji je samo za nju erotizovano izvodila druga diva. I tako je romansa između dve slavne dive počela. Ali se neslavno završila. Jedna od njih dve, a verovatno je to bila Marlen, svoju strast prema drugoj nije mogla da sakrije, i poverila se nekome u čijim ustima tajna nije dugo mogla da traje. Tu se ova strasna ljubavna veza, između dve tada najpopularnije glumice završila, kao što se završilo i prijateljstvo, uprkos međusobnoj privlačnosti. Mnogi svedoci njihovih intervjua, i oni koji su pratili i bili deo njihovih karijera, govore, da su dve dive za javnost čitavih šezdeset godina glumile da se ne poznaju, a kamo li da među njima ima nečeg više. O vezama Grete sa muškarcima se isto tako ne zna mnogo (možda zato što ih nije ni bilo mnogo), ali je istina da se nikada nije udavala, i da je imala vezu sa glumcem Džonom Gilbertom, koga je ostavila pred oltarom 1926. godine. Pominju se i neke veze sa fotografima, biznismenima, i još ponekim glumcem, ali njima se nigde nije pridavalo mnogo značaja, kao što im nije pridavala ni sama Greta, izgleda. Iako se šuškalo da je bila u ljubavnoj vezi sa Klerkom Gejblom (Clarck Gable), Garbo ga nikada nije volela, niti on nju. Ona je mislila da je njegova gluma drvena, a on je nju smatrao snobom.


Ono što je neizostavno kada se govori o Greti Garbo je stil koji je uticao na modne kreatore, frizere i šminkere. Neki od njih su bili inspirisani njenim izgledom sa filma, a drugi su opet uzimali za inspiraciju njen casual look, koji se manifestovao u muškoj modi adaptiranoj na žensko telo. Kažu da je 1930. popularizovala kišne mantile i beretke u čitavom svetu. I za ono vreme koje je Greta provela “u ilegali” mediji i šira javnost nije prestajala da se bavi  njenim likom i delom. Garbo se po povlačenju iz filmskog života dala na skupljanje umetnina, uglavnom slika. Bila je kolekcionar ne samo skupih slika, već i onih koje su imale zanemarljivu vrednost, ali su se njoj dopadale. Međutim, melanholija i depresija koja je oduvek karakterisala ovu čuvenu glumicu, ni po povlačenju iz javnosti nije prestajala da  ovladava njom. Garbo je 1951. godine kupila sedmosobni stan u Njujorku, odmah nakon što je dobila državljanstvo SAD. U tom stanu je živela do svoje smrti. Reditelj Lukino Viskonti (Luchino Visconti) 1969. godine pokušava svojom idejom za jedno filmsko ostvarenje, da vrati Gretu na filmsko platno, međutim i pored njenog eventualnog pristanka, film nije mogao da nabavi astronomsku cifru novca koja je bila potrebna za njegovu realizaciju. Nakon toga glumica se vratila svom životu običnog građanina, provodeći vreme u dugim šetnjama sama, ili sa prijateljima i terajući paparace i obožavaoce na svakakve akrobacije kako bi napravili bar jednu njenu fotografiju.


Ova intrigantna i božanstvena diva umrla je u Njujorku 15. aprila 1990. godine u 86. godini, a 1999. njena urna je prebačena u rodni Štokholm. Holivud je nazivao “lice”,  “švedska sfinga” ili “misteriozna strankinja”, ali je nikada nije odbacio ili zaboravio. Nakon njene smrti nije se samo špekulisalo i raspredalo o njenom ljubavnom životu i povlačenju iz javnosti već se šuškalo o ogomnoj svoti novca koju je Garbo ostavila za sobom. Većina ljudi u Holivudu, koji su Gretu bolje poznavali, smatrali su da je u pitanju velika svota, jer je po njima ona bila škrta osoba. Svu svoju imovinu Greta je ostavila kćerki njene starije sestre, a  iznos je brojao čak 55 miliona dolara. Nakon njene smrti nije prestajalo i ne prestaje divljenje Greti Garbo, a tome svedoči i zanimljiv podatak da je njen opušak od cigarete na nekoj holivudskoj aukciji dosegao cenu od 352 dolara, a 1997. dospela je na 38. mesto top liste 100 najvećih filmskih zvezda svih vremena prema britanskom magazinu “Empire”, a još za života, 1950. ušla je u Ginisovu knjigu rekorda kao najlepša žena koja je ikada živela.

Crtice:


Crtice iz života Grete Garbo

  • Pravo ime Greta Lovisa Gustavson (1905. Stokholm, Švedska - 1990. Njujork, SAD).
  • Prvi film snimila 1922, a poslednji 1941.
  • Gretin omiljeni kolega bio je Gari Kuper, a ona Hitlerova omiljena glumica.
  • Po svojoj fascinantnoj pojavi bila je predodređena za romantične uloge fatalnih žena. To joj se nije dopadalo. “Ne želim da budem glupa zavodnica. Ne vidim smisao lepog oblačenja i zavođenja muškaraca, ne radeći pri tom ništa osim toga.“
  • Na pitanje zašto se pored toliko ljubavnika nikada nije udala, odgovorila je: ”Nije vam potreban brak da biste imali dobrog prijatelja”.
  • Godinama joj je pripisivana rečenica “Želim da budem sama”, a ona ju je demantovala rekavši: ”Nikada nisam rekla da želim da budem sama. Rekla sam da želim da me ostave na miru”.
  • Jedna od njenih čuvenih izjava je: ”Život bi bio tako divan kad bismo znali šta ćemo s njim”.
  • Stekla je reputaciju najdepresivnijeg Skandinavca posle Hamleta, a o svom životu je kazala: ”Moja životna priča su sporedni ulazi, bočna vrata, tajni liftovi i drugi načini za ulazak i izlazak kako me ljudi ne bi uznemiravali. Svako od nas živi svoj život samo jednom. Ako si iskren i to ti je dovoljno.
  • Kada ju je osamdesetih godina jedan mladić prepoznao na ulici, zaustavio i pitao: ”Da li ste vi Greta Garbo?”, odgovorila je: ”Bila sam.”
  • Po tvrdnjama uglednog buiografa Davida Breta legendarna filmska diva Greta Garbo bila je agent britanske tajne službe MI-6 tokom Drugog svetskog rata. Božanstvena Greta je, tvrdi autor, bila veliki heroj Drugog svetskog rata, ali je njen špijunski angažman bio dobro čuvana tajna. Javnost je, međutim, imala drugu sliku. Brojne kolege su slavnu švedsku glumicu optuživale da ‘nije učinila ništa da pomogne saveznicima’, a neki su tvrdili i da je prikriveni nacista. U svet špijunaže Gretu je uveo producent Aleksandar Korda, s kojim se upoznala krajem 1939. Kordina filmska kompanija snimala je u Britaniji s Gretom ‘Bagdadskog lopova’. Zbog rata je cela produkcija morala da se preseli u Holivud, a Korda je za lepu glumicu pripremio osetljivu misiju: da prikupi što više informacija o švedskom industrijalcu Akselu Vener-Grenu, koji je bio na američkoj crnoj listi.

    ‘U dugoj istoriji Holivuda nije postojao niko tajanstveniji od Grete Garbo. Kada je pristala da pomogne, Korda ju je povezao s Vilijamom Stivensonom, agentom britanske tajne službe, koji je, kako se pretpostavlja, bio inspiracija Janu Flemingu da stvori lik Džejmsa Bonda’, kaže Bret.

    Slavna Šveđanka lako je uspostavila vezu sa zemljakom, bila je gost na njegovom imanju u Americi, a potom ga dočekala u svom domu. Nije poznato šta je Greta uspela da sazna od Vener-Grena, ali su te informacije, očigledno, bile od koristi, jer se njen ‘pakt’ s Kordom i Stivensonom nastavio i narednih godina.

    Tokom putovanja po Evropi glumica je sakupljala podatke o finansijerima i simpatizerima nacista, uglavnom dobrostojećim ljudima kojima je laskalo da budu u društvu velike holivudske dive. Ali Greta je imala još veće ambicije - da ubije Hitlera! Svoju želju poverila je bliskom prijatelju Semu Grinu.

    ‘Hitler se ‘palio’ na mene, pre rata mi je slao pisma i pozivao me da dođem u Nemačku. Da rat nije počeo tako iznenada, otišla bih tamo, ponela pištolj i ubila ga. Ja sam jedina osoba koja bi to mogla da uradi, jer niko ne pretresa Gretu Garbo’, ispričala je jednom prilikom slavna glumica, piše Bret u knjizi.

    Špijunske aktivnosti, tvrdi Dejvid Bret, u potpunosti objašnjavaju Gretin ‘misteriozni nestanak’ iz Holivuda. Posle neuspeha filma ‘Žena s dva lica’ (1941) s ekrana se povukla jedna od najharizmatičnijih glumica u istoriji sedme umetnosti. Prestala je da glumi na platnu, ali je u tajnosti igrala veliku ulogu - holivudske Mata Hari.


Izvor: wannabemagazine, blic.rs, internet


Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 09.Travanj/Apr.2013 u 10:14
Zsa Zsa Gabor

born 6 February 1917



Malo tko je uspio toliko dugo šokirati javnost kao zamamna Mađarica Zsa Zsa Gabor, koja je imala more slavnih ljubavnika, podugačak niz brakova te isto toliko incidenata. Čak je protiv jedine kćeri podignula sudsku tužbu

Ogrnuta bijelim krznom i ukrašena sjaj­nim dijamantima, Zsa Zsa Gabor postala je prava ikona glamura koja je u svijetu show businessa ostala naj­zapamćenija po poduljoj listi uspješnih ljubavnika. Na njezinu su popisu i Sean Connery, za kojeg je tvrdila da ima baršu­nastu kožu, ali kao ljubavnik nije nešto, Richard Burton, koji je volio pričati u krevetu, te Frank Sinatra s kojim je spavala samo zato što je odbio maknuti automobil s njezina prilaza.
Puno prije nego što su se pojavile sestre Hil­ton i Kardashian, javnost su svojim često bizarnim ponašanjem zabavljale sestre Gabor; Mag­da, Eva i Zsa Zsa, koja je prozvana prvom slav­nom javnom osobom poznatom samo po tome. Iako od 2002. ne razgovara s novinarima, nekad je bila pravi izvor sočnih materijala za tabloide koji su pratili svaki njezin korak.

Za većinu stvari iz svog života ostala je tajanstvena i mistična, a poznata je čak i kao žena koja je o mnogo čemu lagala. Tako se i ne može sa sigurnošću tvrditi koje je godine rođena, ali se u većini napisa navodi 1917. Iako od 2002. godine ne razgovara sa medijima, Zas Zsa Gabor je svojim izjavama decenijama uveseljavala štampu, dok je sa sestrama Magdom i Evom tabloidima često davala povoda za bizarne tekstove.


Talenat za laganje nasledile su od majke Jolie. Lagale su o svemu. Kada sam pisala svoju knjigu o Jolie, Eva se udavala za svog četvrtog supruga, a venčanica je bila veoma dekoltirana. Na grudima joj je bio krst veći od onoga na bazilici Svetog Petra. Gabori su Jevreji, a ja sam pitala Jolie šta je sa tim krstom. Ona mi je rekla: Evin budući suprug mrzi Jevreje, pa ti u knjizi napiši da smo katolici. Uvek su živeli bez dodira sa realnošću - otkrila je kolumnistkinja Cindy Adams.

Zsa Zsa je rođena u Budimpešti kao drugo dete vojnika Vilmosa i glumice Jolie, pod imenom Sari. Pravo ime dobila je prema najpopularnijoj mađarskoj glumici Sari Fedak, koju je kćer s obzirom na to da nije mogla izgovoriti njeno puno ime, zvala Zsa Zsa.



Iako je tvrdila da potiče iz bogate porodice, uzdanice predratnog mađarskog društva, pouzdano znam da je njena majka pobegla iz jednog od najuspešnijih bordela - priznala je glumičina prijateljica Wendy Leigh.

Nakon školovanja u švajcarskom internatu Madame Subilia’s njen život je počeo znatno da se menja. Navodno je 1936. godine pobedila na izboru za mis Mađarske, ali je pre proglašenja diskvalifikovana jer je bila maloletna. Ni danas se pouzdano ne zna da li je pobednička kruna zaista pripala njoj jer su tokom godina i druge sestre Gabor pričale kako su upravo one osvojile tu titulu. Iste godine otišla je na izlet u Beč gde je upoznala slavnog tenora Richarda Taubera koji ju je zamolio da zapeva u opereti The Singing Dream, koju je postavio u tamošnjem teatru. To je bio njen prvi javni nastup, ali i početak nove ljubavne sage. Upoznala je kompozitora Willija Schmidt-Kentnera sa kojim je bila u kratkoj vezi. Samo godinu dana kasnije, sa 15 godina, srela je mnogo starijeg turskog diplomatu Burhana Belgeu, koga je i zaprosila. Iako je brak trajao nekoliko godina, glumica je tvrdila kako nikada nije spavala sa njim.

Ne znam ništa o seksu, zato što sam stalno bila u braku - govorila je svojevremeno Zsa Zsa koja je uvek isticala da je sve svoje muškarce oslovljavala sa dragi jer nijednom nije mogla da zapamti ime.

Nevinost je, kako je tvrdila, izgubila tek sa predsednikom Turske Kemalom Ataturkom, koga je upoznala prilikom jedne posete njegovoj zemlji. Romansa je potrajala nekoliko meseci, ali Drugi svetski rat ju je naterao da potraži svoj drugi dom u Americi. Njen važniji ulov bio je hotelski magnat Conard Hilton, pradeda starlete Paris Hilton, za koga se udala 1942. Budući da je shvatio kako je njegova supruga prava rasipnica, odlučio je da je kazni džeparcem od samo 250 dolara mesečno. To nije prijalo njihovom ionako lošem braku, ali pre nego što su se razveli, Zsa Zsa je ostala trudna i to, kako je posle objavila u svojoj biografiji, nakon što ju je suprug silovao. Za vreme trudnoće plavuša sklona estetskoj hirurgiji na televiziji je ugledala glumca Georgea Sandersa i izjavila da će on postati njen budući muž. Kad se Francesca rodila, ona se već razvela od Hiltona sa kojim je ostala u veoma dobrim odnosima. Toliko dobrim da je bivšoj ženi 1955. dao poseban doživotni popust na sve svoje hotele. Kada se udala za hladnog i okrutnog Sandersa koji je bio njena velika ljubav, Zsa Zsa je i sama odlučila da postane glumica i vrlo brzo počela je da se pojavljuje na ekranu. Tokom pedesetih godina prošlog veka imala je manje uloge u filmovima, a tokom šezdesetih kratko se pojavljivala pred kamerama uglavnom glumeći samu sebe. Jedina zahtevna uloga bila je ona u filmu Moulin Rouge 1951, a tokom snimanja reditelj John Houston neprekidno ju je ponižavao pred celom ekipom. Iako još u braku sa Sandersom, 1952. počela je vezu sa dominikanskim plejbojem Porfijem Rubirosom i to samo kako bi se suprugu osvetila za aferu sa bogatašicom Doris Duke. Nakon što je javno izjavila kako bi želela da joj Rubirosa bude ljubavnik, on se potrudio da se vrlo brzo nađe u hotelu u kom je odsela te je celu njenu sobu ispunio ružama. Ubrzo potom, na proslavi božićnih praznika pojavila se sa čvorugom na čelu za koju je tvrdila da je posledica pada, a upućeni su otkrili da je to delo Rubirose pošto je odbila da se razvede od supruga.

Dosla mi je Zsa Zse! Oženiću se Barbarom Hutton - rekao je tada, ali taj brak, kao i njen sa Sandersom, ubrzo je okončan. Početkom 1954. godine obnovila je vezu sa Dominikancem, ali nedugo nakon toga ponovo je imala podliv na oku



Rubi me voli. Rubirosa na španskom znači crvena ruža, a za mene to znači plavo oko. Muškarac će udariti ženu samo ako je jako voli - jedna je od njenih bizarnih izjava. U junu 1955. njihov čudan odnos ipak je završen, ali svojim izjavama i ponašanjem Zsa Zsa je i dalje punila novinske stupce. Bila je rado viđena gošća brojnih talk showova, gde je pokazivala svoje dijamante i sa prenaglašenim mađarskim naglaskom koketirala sa voditeljem... Rado su citirane njene izjave: Odlična sam domaćica. Svaki put kada ostavim muškarca, zadržim kuću ili Nikada nisam toliko mrzela muškarca da bih mu vratila njegove dijamante.

 

Njeno ponašanje postajalo je sve ekscentričnije. Za samo godinu dana 1968. ošamarila je nosača u hotelu u Londonu, udaljili su je iz aviona za Majorku kada je otkriveno da nije podmirila hotelski račun (sa sobom je nosila robu u vrednosti od 3.000 dolara koju takođe nije platila), u hotelu u Lisabonu odbijen joj je ček da bi potom održala konferenciju za štampu na kojoj je objavila da neko pokušava da je ubije. Kako bi se osvetio još voljenoj ženi, njen bivši muž Sanders 1970. godine oženio se njenom rođenom sestrom Magdom, ali taj brak trajao je svega šest nedelja jer se glumac propio.

Zsa Zsa se 1982. udala za meksičku filmsku zvezdu Felipea de Albu, ali s obzirom na to da je njen sedmi brak sa suprugom Michaelom O’ Harom (advokatom koji je vodio njenu brakorazvodnu parnicu od šestog supruga Jacka Ryana stvaraoca lutke Barbie) još nije bio zvanično razveden - taj brak je poništen pa se u u člancima često pogrešno spominje kako se udavala deset, umesto devet puta.

Njeni životni partneri bili su još i Herbert Hunter, finansijski savetnik, ali i naftni naslednik Joshua S. Cosden Jr. Oba braka potrajala su manje od dve godine. Poslednji u nizu bio je Frederic von Anhalt za koga se udala 1986. i danas su zajedno.

Upoznali smo se u restoranu preko zajedničkih prijatelja. Svidelo mi se sve na njemu - rekla je i još jedanput prikrila pravu istinu

U Ameriku sam došao 1983. i želeo sam da upoznam filmsku zvezdu. Bilo koju. Zainteresovala me je Zsa Zsa jer sam imao puno njenih starih fotografija. Sakupljao sam ih. Voleo sam nju i njene filmove. Za nas Nemce, Amerika je bila raj. Bogati i slavni u Holivudu -to je za nas zemlja snova - priznao je. A njoj je bio potreban muškarac jer kad nije imala muža, imala je ljubavnika. Nagađalo se i da je žarko želela da se dočepa titule, ali ni taj poslednji brak joj nije omogućio da postane plemkinja. Njen muž rođen je kao Robert Lichtenberg, a kasnije je platio princezi Marie Auguste von Anhalt da ga usvoji. Tim činom nije postao plemić ili princ, već je samo dobio primamljivije prezime.

Skandalima sklona glumica nije prestala da ih niže ni u poznim godinama. Gabor je 1989. zaustavila policija na Beverli Hilsu i otkrila da joj je istekla vozačka dozvola. Navodno je u automobilu bila i otvorena boca viskija, a nakon rasprave sa policajcem udarila mu je šamar. Uhapšena je i proglašena krivom za napad, a njena jedina izjava bila je kako joj nije sudila ravnopravna porota.


To nije bio moj soj ljudi, onde nije bio nijedan producent, medijski agent, reditelj ili glumac - rekla je. Pravni problemi usledili su i 1993. kada je nemačkoj glumici Elkeri Sommer zbog optužbe za klevetu morala da isplati milion dolara. Svađa između dve plavuše navodno je počela kada je Sommer rekla da Zsa Zsa ima veliku pozadinu, a ova joj je uzvratila rekavši novinarima kako je Elkeina karijera završena. Tužba je usledila tek nakon što je Gaborin suprug Von Anhalt potvrdio kako je Elke izjavila i da su svi nemački muškarci svinje. Ova presuda, a navodno i loši odnosi sa ćerkom, doveli su je do bankrota. Zsa Zsa i njen muž tužili su njenu  ćerku Francescu za krađu nekoliko miliona dolara, ali su kasnije, 2007. godine, na zahtePre osam godina kada se auto koji je vozio njen frizer zakucao u uličnu svetiljku povređena je u automobilskoj nesreći. Ostala je delimično paralizovana i vezana za kolica. Nakon moždanog udara 2005. ponovo je hospitalizovana, a od pre dve godine, kada je pala i slomila kuk, potpuno je vezana za krevet. Sama i skrivena od medija boravi u bolničkoj sobi i u posetu prima samo svog supruga.v Von Anhalta odbacili optužbu.

Pre osam godina kada se auto koji je vozio njen frizer zakucao u uličnu svetiljku povređena je u automobilskoj nesreći. Ostala je delimično paralizovana i vezana za kolica. Nakon moždanog udara 2005. ponovo je hospitalizovana, a od pre dve godine, kada je pala i slomila kuk, potpuno je vezana za krevet. Sama i skrivena od medija boravi u bolničkoj sobi i u posetu prima samo svog supruga.

Izvor: Story.rs

Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 08.Travanj/Apr.2013 u 10:37

Joan Crawford

(March 23, ca. 1904 – May 10, 1977)




Blistala je, kako u nemim, tako i u savremenim filmovima, što je čini jednom od najuspešnijih glumica sa najdužom karijerom u istoriji filma. Predivan glas i savršen izgled omogućili su joj lak prelaz sa nemih na zvučne filmove Udavala se, rastavljala, udavala, rastavljala... ukupno pet puta, jednom je i udovica ostala.


Pojedini su za Džoan Kraford znali da kažu da je bila poznatija po svojim ljubavnim avanturama i skandalima, nego po svom filmskom stvaralaštvu. Bilo kako bilo, njena filmska karijera je trajala 50 godina, u kojoj su se konstantno smenjivala razdoblja kada je bila u milosti ili nemilosti publike. Glumila je u blizu sto naslova. Zanimljiv je podatak da ju je publika najviše volela u ulogama posrnulih žena koje su ipak uspevale da dođu do lagodnog života, dok bi je za svaki pokušaj promene imidža gledaoci kažnjavali. Kritikovali su je i nisu se najbolje o njoj izražavali i kolege glumci, a naročito njena dokazana rivalka Bet Dejvis. Za nju je pričala da je spavala sa svim zvezdama iz MGM sudija, osim s Lesijem. No, ni ona njoj nije ostajala dužna pa je tako jednom prilikom izjavila: "Ne mrzim Bet Dejvis, iako bi mediji to želeli. Naprosto je prezirem. Nije mi jasno kako može na gomili gestikulacija i buljavim očima da gradi karijeru". Džoan Kraford se rodila 23. marta 1904. kao Lusil Fej Le Sour u San Antoniju u problematičnoj i siromašnoj porodici. Imala je čak tri oca i očuha do svoje šesnaeste godine. Da bi pobegla iz očaja siromaštva, čvrsto je naumila bila da ode iz svog malog mesta i napravi karijeru u šoubiznisu i tako sebi obezbedi više novca i bolji život. Prvi put je zapažena kao pobednica "čarlston" takmičenja. Nakon toga je radila kao profesionalna igračica u Čikagu. Sredinom 1923. bila je uhapšena zbog prostitucije. U jednom od noćnih klubova nije samo igrala, već se podrazumevalo da treba i malo više da se druži sa gostima. Tokom jednog nastupa u Detroitu, poznati njujorški producent Džej Džej Subert ju je zapazio i ponudio joj ulogu u "Nevinim očima" (Innocent Eyes).



U Holivud dolazi kao plesačica, da bi 1925. potpisala ugovor s čuvenim MGM-om. Smišljeno je umetničko ime i Džoan Kraford je bila rođena. Brzo je shvatila da mora više da radi na sebi, između ostalog i zato što joj je prvi ugovor bio zaključen samo na šest meseci. Uzimala je časove glume, odlazila na snimanja filmova i posmatrala kako glume "MGM" zvezde. Slušala je savete poznataih stilista i šminkera i pozirala na raznim snimanjima na plaži, u restoranima. Zahvaljujući upornosti i samopromociji, bila je zapažena. Debitovala je 1928. u nemom filmu "Our Dancing Daughters" u kome je vrlo uspešno igrala dinamičnu plesačicu s velikim apetitom za celonoćnu zabavu. Uspešno je prešla na "govorne" filmove, što je mnogim glumcima toga doba bila velika teškoća. Nakon udaje za holivudskog okorelog neženju Daglasa Ferbenksa Juniora 1929. godine, sina čuvene zvezde nemog filma Daglasa Ferbenksa, otvaraju joj se širom holivudksa vrata. Uz sugestiju muža radi dalje na sebi. Džoanin predivan glas i savršen izgled omogućavaju joj lak prelaz sa nemih na zvučne filmove. Tokom 1930. traži i dobija zahtevnije uloge koje odslikavaju njeno veliko glumačko umeće.

Od bogate filmske karijere vrijedi izdvojiti Oscar za glavnu ulogu u filmu "Mildred Pierce" koji je dobila 1945, a posebnou pažnju je skrenula u poznim glumačkim godinama gdje se je udružila sa još jednom legendom i rivalkom u mlađim danima Bette Davis snimivši "What Ever Happened to Baby Jane" iz 1962 godine.

Izvor: paunpress, wikipedija



Ažurirao A2D2 - 08.Travanj/Apr.2013 u 10:39
Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 08.Travanj/Apr.2013 u 10:26
Marlene Dietrich

(Berlin, Njemačka, 27. prosinca 1901. – Pariz, Francuska, 6. svibnja 1992.)





Par obnaženih nogu i plava kosa koja se pojavljuje iz senke poznata je fotografija Miltona Grina iz 1952. godine, pa je nepotrebno tražiti lice da bi se prepoznala Marlen Ditrih, kultna glumica i istinska filmska diva prve polovine 20. veka. Brišući razliku između žene i zvezde, Marlen je nudila istovremeno i spektakl i misteriju, i vidljivo i skriveno. Slika hladne erotičnosti Marlen Ditrih stvarana je kroz filmove Jozefa fon Šternbergera i kroz tri prauzora na kojima je sagrađena čitava njena misterija - kroz ženu muških osobina, dvospolnu pojavu i zavodnicu. Marlen Ditrih, glumica, pevačica i zabavljačica, magična lepotica i jedna od najznačajnih holivudskih diva prve polovine 20. veka, naklonjena umetnosti i sceni, prvo je studirala violinu i tome bila izuzetno posvećena. Vremenom se ipak odlučuje za nastupe u kabareima. Zahvaljujući uspešnoj saradnji sa uticajnim pozorišnim rediteljem Maksom Rajnhardom, Marlen tokom dvadesetih godina prošlog veka počinje da gradi svoju glumačku karijeru. Rođena je kao Marija Magdalena Ditrih u Berlinu 27. decembra 1901. godine. Odrastala je u konzervativnoj porodici, višeg srednjeg staleža, uz oca, oficira pruske vojske Luisa Eriha Ota, majku Vilhelminu i sestru Elizabet. Pod uticajem očeve profesije, u kući su vladali vojnički red i čvrsta disciplina, što je, kasnije, dobrim delom obeležilo i njen distanciran i pomalo strog karakter. Otac joj je umro relativno rano, tako da je Marija Magdalena ostatak svog detinjstva proživela uz očuha. Svoju samosvest je iskazala još u tinejdžerskim godinama, kada je svoje ime promenila u tada neuobičajeno Marlen.

Početkom dvadesetih godina minulog veka upoznaje producenta Rudija Zibera za koga se vrlo brzo udaje i 13. decembra 1924. rađa ćerku Mariju Elizabet. Uprkos novim obavezama, Marlen neumorno nastavlja da gradi svoju karijeru. Relativno nepoznatu primećuje je reditelj Jozef fon Šternberg. Upoznat sa njenim pevačkim aspiracijama, nudi joj glavnu ulogu kabaretske pevačice u svom filmu "The Blue Angel" ("Plavi anđeo"). Bio je to prvi zvučni nemački film, sniman u kooprodukciji sa Amerikancima, što je bio dodatni izazov koji ona nije želela da propusti. Film postiže izvanredan internacionalni uspeh, a uloga u kojoj se Marlen pojavljuje kao fatalna Lol Lola i prvi put na velikom platnu pokazuje svoje duge noge, ali i raskošan talenat, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Holivud je želeo Ditrihovu. Na poziv studija "Paramount", Marlen zajedno sa svojim pigmalionom Šternbergom odlazi u Holivud, ostavljajući supruga i ćerku u Nemačkoj. Na valu međunarodnog uspjeha Plavog anđela, i s ohrabrenjem i promocijom von Sternberga koji se već etablirao u Holovudu, Dietrich se pod ugovorom s Paramount Picturesom preselila u Sjedinjene Države. Studio je namjeravao promovirati Marlene Dietrich kao njemački odgovor MGM-ovoj švedskoj senzaciji Greti Garbo. Njen prvi američki film Maroko, u režiji von Sternberga, donio joj je jedinu nominaciju za Oscara, premda je tada još slabo govorila engleski i svoj tekst izgovarala fonetski. Ključni dio ukupnog dojma tadašnjeg zvjezdanog statusa Marlene Dietrich stvorila je von Sternbergova izuzetna vještina rasvjete i fotografije, korištenjem svjetla i sjene, uključujući i efekte svjetla kroz veo ili žaluzine (kao npr. u Shanghai Expressu) koji u kombinaciji s minucioznom pažnjom posvećenom svim aspektima scenskog dizajna i kostima, taj niz filmova čine među vizualno najstiliziranijim u povijesti filma
.



Američkom državljankom postala je 1939. i tokom drugog svjetskog rata bila istaknuta zabavljačica savezničih trupa. Godine 1945., odlikovana je američkom Predsjedničkom medaljom slobode, te je izjavila da je to počast na koju je najviše ponosna. Također, za njen ratni angažman, francuska vlada odlikovala ju je Legijom časti.

Uporedo sa glumačkom karijerom bila je etablirana pjevačica uz duhovitu konstataciju Ernesta Hemingwaya " ako nebi imala ništa više osim svog glasa, mogla bi vam njime slomiti srce". Njena pjevačka karijera trajala je više od 50 godina a neki od hitova su: "Ich bin von Kopf bis Fuß auf Liebe eingestellt", "Allein in Einer Grossen Stadt", "The Boys in the Back Room", "Lili Marleen", itd...

Od početka 1950-ih do sredine 1970-ih, radila je skoro isključivo kao visoko-plaćena kabaretska umjetnica, s nastupima uživo u velikim kazalištima širom svijeta, a posebno praćeni su bili oni u Las Vegasu na tragu današnje burleske, koji su se sastojali od njezinih pjesama, naglašeno erotskim nastupom i dražesno prozirnim kostimima koji su privukli pažnju. Šou biznis karijera Marlene Dietrich većim je dijelom završena 29. rujna 1975. kada je tijekom nastupa u Sydneyu u Australiji slomila nogu.



Za razliku od profesionalne slave, pomno kreirane i održavane, njen privatni život bio je skrivan od javnosti. Marlene Dietrich bila je biseksualna, te je u mladosti u Berlinu uživala na cvatućoj gay sceni i drag balls tog doba. Udavala se samo jednom, a imala je mnoge ljubavnike. Ljubovala je sa Jean Gabinom, Erich Maria Remarkom, James Stewartom, a jedan od posljednjih velikih ljubavnika bio joj je Yul Brynner.


1997 godine u Njemačkoj je dobila poštansku marku .

Izvor: wikipedija, paunpress


Ažurirao A2D2 - 08.Travanj/Apr.2013 u 10:40
Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 07.Travanj/Apr.2013 u 10:45
Grace Kelly (Philadelphia, 12. studenog 1929. - Monako, 14. rujna 1982.)



Biografija

Grace Patricia Kelly rođena je 12. studenoga 1929. u Philadelphiji kao treće dijete bogatih roditelja. Djetinjstvo joj je ostalo u znaku vjere i sporta. Otac (olimpijski šampion) bio bi sretniji da mu se djevojčica nježne, svijetle puti uklopila u njegovu “spartansku viziju“, ali Grace je od malena željela postati glumica (najviše je voljela Ingrid Bergman; godinama kasnije naslijedit će je kao Hitchcockova mezimica).

Stoga je odmah nakon mature 1947. osjetila zov “svjetala velegrada” (New Yorka) i tamo odlučila okušati sreću. Studirala je na Academy of Dramatic Art i paralelno radila kao model. Iako je u “The Country Girl“ (1954.) kazala kako je za nju “kazalište potpuna nepoznanica“, prve glumačke korake učinila je 1949. upravo na Broadwayu (“Otac“ Augusta Strindberga), nakon što se prethodno okušala i na TV-u.

Selidbom u Los Angeles, Grace se fokusirala na najprestižniji dio glume – film. U dobi od 22 debitirala je malom ulogom u filmu ”14 sati” (1951.). Sljedeće godine ostvarila je zapaženu ulogu u vesternu “Točno u podne” (1952.) pored Garyja Coopera, a potom uz Clarka Gablea i Avu Gardner u pustolovini “Mogambo” (1953.), za koju je osvojila nominaciju za Oscara u kategoriji najbolje sporedne glumice.

Zvijezda je bila rođena. Ipak, tek su Hitchcockovi trileri “Nazovi M radi umorstva” (1954.), “Prozor u dvorište“ (1954.) i “Drž’te lopova“ (1955.) zacementirali njezin zvjezdani status, a besmrtnost je, pak, stekla osvojivši Oscara za “Provincijalku” (1954.).

Posljednju ulogu ostvarila je u glazbenoj komediji “Visoko društvo” (1956.) s Frankom Sinatrom i Bingom Crosbyjem. Naime, Kelly je, postavši princezom od Monaka, morala odustati od karijere. Do kraja života ostala je u središtu medijske pozornosti isključivo zbog braka s princom Rainierom i njihovo troje djece (Carolina, Albert i Stephanie).

Zanimljivosti

Usamljena scena koja nam je ostala u sjećanju iz slabašna “Batmana zauvijek“ Joela Schumachera jest scena u kojoj Čovjek-šišmiš spektakularno uleti na zabavu kako bi pomrsio račune negativcima Riddleru i Two Faceu. “Tvoj je ulazak bio dobar, ali njegov je bolji“, kazao je Riddler zlom kompanjonu i ukazao na razliku među uletima – “showmanship“.

Taj “showmanship“ (bolje reći “showwomanship“) demonstrirala je 40-ak godina ranije Ava Gardner u filmu “Mogambo“ velikog Johna Forda. Zanosna Ava u prvoj se sceni tušira u afričkoj divljini, a Clark Gable joj nevoljko dodaje ručnik da njime ogrne “nepoštenje od koljena do vrata“.

Suprotno Avi, “namiguši koja je počela život po newyorškim klubovima, a završila nudeći se u svijetu poput žive reklame“, Grace Kelly ulazi u film u decentnoj odjeći za safari i prvi put je opažamo kako elegantno silazi s riječnog brodića. Riddler bi joj vjerojatno dobacio iste riječi.

Ava je, dakle, Batman, a Grace Two Face, što donekle ima i smisla s obzirom na to da joj je kazala kako se “krije iza lica svetice“. Ali, dok su u prethodnom filmskom slučaju sve oči bile uperene u Čovjeka-šišmiša, ovdje je, neovisno o “spektakularnosti“ prvoga uleta, fokus ipak (ostao) na “zakopčanoj“ Kelly, pa makar Gardnerica do odjavne špice defilirala u opravama koje joj ističu grudi i leđa.

Čak i kad bi Ford snimao krasne afričke totale, oko publike bježalo bi prema Grace. “Zbog takvih žena muškarci bježe iz zatvora“, reći će Ava.

scena iz filma "Uhvatite lopova"

Hodala je pola metra iznad zemlje

Kelly je bila svjesna toga. Znala je da je “prava žena“ i “lutrijski zgoditak vrsnih karakternih crta“ (Cary Grant, “Drž’te lopova“). “Čak i u ovom svjetlu vidim gdje ti oči gledaju“, prela je zadovoljno u finalu tog filma pričajući o seksu između redaka dok vatromet napolju luduje i po nebu iscrtava sve njezine (pritajene) čežnje.

“Nenapadno privlačna“ (“Drž’te lopova“), “ekstremno atraktivna“ (“Visoko društvo“), “žena koja je imala sve o čemu sam oduvijek maštao“ (“Provincijalka“), “presavršena, prenadarena, prelijepa, preotmjena, pre...sve“ (“Prozor u dvorište“), Grace je bila toliko magnetična da su je u filmu “The High Society“ obožavali kao grčku statuu, a ni velečasni nije mogao odoljeti da je ne poljubi u vesternu “Točno u podne“, u kojem je (ženska) publika osupnuto gledala šerifa Garyja Coopera kako odustaje od medenog mjeseca radi časti.

Ljepotu nije mogla sakriti čak i kad se trudila izgledati starije u “Provincijalki“, bez šminke, noseći naočale i neuglednu odjeću kako bi i najvećim kritičarima pokazala kako nije samo dekor nego odlična glumica (sjetite se njezinih komičarskih bravura u “Visokom društvu”).

Da, Kelly je bila prokleto seksi. Seksi kad prolazi zavodljivo prstima preko čaše dok joj Frank Sinatra pjeva na uho (“Visoko društvo“) ili kad Caryja Granta simbolično pita “Želiš li batak ili prsa?“ (“Drž’te lopova“). No, za njezin filmski seksepil znakovito je da je Grant uzeo batak.

Jer, Grace je bila seksi na stubokom drukčiji način od njezine suvremenice Marilyn Monroe i sve što je (na filmu) pokazala jest goli “batak“ pokraj bazena u “Visokom društvu“. S golišavom Merlinkom kamera bi najradije općila i zavirila ispod njezine podignute haljine (“Sedam godina vjernosti“), ona istražuje njezino tijelo i često se zaustavlja na “prsima“.

Grace, pak, objektiv samo mirno gleda i voajerski se divi njezinoj božanskoj ljepoti. U tom smislu za nju je najviše napravio film “Prozor u dvorište“. U prvoj sceni Hitchcock ju je snimio u snolikom “close-upu“. Dok se Kelly lagano naginje naprijed prema kameri da poljubi Jamesa Stewarta, drži fiksiran “eye contact“ kao da bi mogla poljubiti i gledatelja.



Graceine putene crvene usne, blistavi biserni nakit i pomalo rezervirana, hladnokrvna ljepota u krupnome planu zadržavaju voajerski interes i konotiraju (mušku) fantaziju satkanu od vruće vatre koja evidentno gori duboko ispod njezine studene površine. Po nekima Grace, u prizoru kad upali tri lampe u Stewartovu stanu, stvara i vlastitu mizanscenu koristeći svaku zraku svjetlosti kako bi istaknula svoj “outfit“.

Za Hitchcocka je Kelly bila muza i idealna “hičkokovska plavuša“, svojevrsno nevino božanstvo silom oteto s neba za uloge u (onozemaljskim) trilerima koje “mrzi kad je sama“ (“Nazovi M radi umorstva“).

Scenu njezina davljenja s leđa Hitch je snimio kao silovanje, a Grace je potom iskoristio kao zamamni mamac koji ulazi u ubojičinu jazbinu (“Prozor u dvorište“) te, konačno, transformirao u nimfetu koja se predaje Grantu dok nebo poviše rivijere eruptira u vatrometu (“Drž’te lopova“). Međutim, upravo je Hitch postao neposredni “krivac” za njezin odlazak iz svijeta filma.

Kraj bajke, početak legende

U ljeto 1954. Kelly i Grant snimali su na francuskoj rivijeri Hitchov “Drž’te lopova“. Nakon što je jurila vijugavom cestom da bi stigla do “savršene lokacije za piknik”, Grace je imala vremena pogledati okolinu duž obale. “Čiji li su to vrtovi“, upitala je scenarista Johna Michaela Haynesa kad se zaustavila na mjestu za piknik.

“Princa Grimaldija“, odgovorio joj je, ne znajući da će princa sresti već iduće godine. Dogodilo se to u Cannesu, tijekom filmskog festivala na kojemu je prikazana “Provincijalka“. Princ Rainier trebao je ženu jer nije imao nasljednika, a Monaco bi nakon njegove smrti opet bio pripojen Francuskoj.

Kako je Kelly smatrala da je došlo vrijeme da se skrasi i napokon odabere supruga, jed(i)nog koji bi naišao na odobravanje njezinih roditelja, stupila je u brak i postala princeza. Ipak, “život nije glazbena komedija“ (“Provincijalka“), niti bajka, pa Grace nije živjela “happily ever after“.

Postupno se u dvorcu počela osjećati zarobljeno i okrenula se alkoholu, a onda je na cesti na kojoj joj je vjetar mrsio plave uvojke u “Drž’te lopova“ doživjela fatalnu nesreću. Na istomu mjestu koje je odabrala za piknik s Grantom, njezin se rover prevrnuo i survao u provaliju u prizoru koji ni Hitch ne bi režirao (da jest, Kelly bi ostala živa).

Bajci je tada došao kraj... legendi tek početak. S obzirom na to, možemo se samo pitati što bi još sve Kelly postigla da se nije odlučila udati za Rainiera (nuđene su joj, među ostalim, uloge u “Divu”, “Mački na vrućem limenom krovu” i “Marnie”). Pitati se i maštati.

Crtice

- U filmu “Drž’te lopova“ Grace Kelly prvi put vidimo nakratko na plaži u Cannesu. To nije slučajno. Stari lisac Hitchcock kao da je naslutio da će mu muza postati kraljica (kasnije često oponašanog) visokog stila i glamura pa ju je ovjekovječio u gradiću koji je sinonim za to dvoje.

“Ako nešto znam, to je prikladno se odjenuti“, kazala je Grace u “Prozoru u dvorište“, filmu u kojem nikad nije nosila istu haljinu dvaput. Očarani Hitchcock čak je završio film kadrom gdje ona nonšalantno lista magazin “Bazaar“ u poluležećem položaju.

- Na ekranu je Grace Kelly izgledala nedodirljivo i hladno, ali u pravom životu je, priča se, bila i te kako “dodirljiva“ – prava predatorica u krevetu “navikla privlačiti muškarce“ (“Drž’te lopova“). Navodno je bila “povezana“ sa svim partnerima, izuzev Jamesa Stewarta koji joj se jedini nije dodovoravao. Clark Gable je samo za nju priredio večeru uz svijeće u afričkoj divljini.

Zbog Grace se razveo Ray Milland (“Nazovi M radi umorstva“), a ljubavnici su joj bili William Holden i Bing Crosby (“Provincijalka“). Njezina smrt pogodila je Caryja Granta više od Bergmaničine - bila mu je, priznao je, najdraža partnerica.

- Nakon udaje za princa Rainiera, Alfred Hitchcock se nadao da će izvući kućnu glumicu Grace Kelly iz preuranjene mirovine za film “Marnie“ (1964.). Kako je Graceina kreativnost (s)pala na uređivanje cvijeća u vrtu i dobrotvorni rad u Crvenom križu, bila je više nego spremna ponovno stati pred kamere.

Nažalost, teška je srca morala odbiti Hitchcocka jer bi narodu Monaca bilo krajnje uvredljivo da im princeza u slobodno vrijeme igra frigidnu lopovku i romansira Seana Conneryja.

Nasljednica (sumljam) LOL

Postoji li u današnjem filmu nasljednica Grace Kelly? To sigurno nije Christina Applegate ili Cheryl Ladd koje su Grace portretirale u televizijskom filmu “Grace Kelly”. Po ledenom šarmu vrlo joj je bliska Nicole Kidman koja je, začudo, nije utjelovila u editorijalu “Vanity Faira“ u čast Hitchu, iako ju je više puta “skidala“ u svojim filmovima.

Zato su Kelly, u oživljavanju scena iz “Prozora u dvorište“ i “Nazovi M radi umorstva“, naslijedile Scarlett Johansson i Charlize Theron (potonja se još ekstremnije od Grace u “Provincijalki“ poružnila u “Čudovištu“).

No, jedino je Gwyneth Paltrow imala tu čast da čak dvaput postane Grace Kelly – u remakeu “Dial M For Murder“ (“Savršeno ubojstvo”), a potom i u editorijalu “Vanity Faira“ (“Drž’te lopova“). Govori li nam to nešto?

Napisao: Marko Njegić - Slobodna Dalmacija



Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 07.Travanj/Apr.2013 u 10:25
Jeanne Moreau

Pariz, Francuska, 23. siječnja 1928



Gotovo da je ne možete zamisliti bez cigarete koja je kao light motiv njene autentične pojave i prizvuka frankofonije u njenom hrapavom glasu.

Proslavila se filmovima francuskog novog talasa, a magazin Empire uvrstio ju je na listu najseksipilnijih žena u istoriji filmografije. Snimila je više od stotinu filmova a karijeru je započela prije 60 godina. Kao arhetip talentovane glumice Jeanne Moreau tumačući likove poput Margaret Diras pokazala je koliko inteligentna žena može biti istovremeno i seksi.
Ekstremno cijenjena evropska i holivudska glumica imidž vječne "ljubavnice" dobija poslije filma " Les Amants" davne 1958. godine, sa kojim skreće pažnju na svoj neupitan talenat za glumu, demonstrirajući sa svim svojim narednim ulogama kako izgleda sjediniti se sa likom i pretvoriti tuđu fikciju u autobiografsku priču... 
Njena višeslojna atraktivnost i boemski duh 60 -tih godina nadmašili su ljepotu Bridgitte Bardot, sa kojom je 1965. godine igrala u filmu Viva Maria. Biti glumica za nju značilo je biti u središtu maštanja muškaraca, a voljeti za nju znači štititi tijelo i duh od starosti. Kada je primljena u Academie Des Beaux Arts čuveni modni dizajner Pierre Cardin sa kojim je bila u vezi držeći prigodan govor dodao je intiman detalj iz njihove zajedničke prošlosti i rekao: " U Veneciji smo u hotelu Danielli u sobi gdje su živjeli Musset i George Sand vodili ljubav, naša tijela su ležala isprepletena i bila jedno, ima li ljepše stvari za koju vrijedi živjeti? 
Morreau je imala mnogo ljubavnih afera što čini dio njene bogate biografije, a bila je i neprežaljena nikad ostvarena ljubav čuvenog Orsona Wellesa koji je na njen život imao velikog uticaja.

Iako je kao mlađa koproducirala filmove u kojima je i sama igrala, od kojih je jedan bio i njen možda najpoznatiji film "Jules et Jim", režijom se počela baviti 70 – tih godina kada je snimila film "Lumiere" za kojeg je napisala i scenario i odigrala ulogu Sarah, glumice svojih godina koja je često u ljubavnim vezama sa rediteljima dok snima njihove filmove, što predstavlja jednu od paralela sa njenim privatnim životom s obzirom na vezu sa rediteljem Louisom Malleom.

" Snimanje filmova je nevjerovatna avantura, to je putovanje gdje nosite sav vaš " prtljag " i idete u neku drugu dimenziju uranjajući u ljudske misli sve dublje i dublje", riječi su glumice.

Dobila je nekoliko nagrada za životno dijelo uključujući i nagradu Zlatni medvjed koja joj je uručena na festivalu u Berlinu 1998. godine ali i nagradu Francuske akademije . Kao pjevačica nastupala je sa Frankom Sinatrom u Carnagie Hillu ali i sa Milesom Davisom, ima mnoštvo snimljenih albuma mada je koncerte i direktan kontakt sa publikom najčešće izbjegavala. 
Kretala se u društvenim krugovima gdje su preovladavali književnici i umjetnici a bila je blizak prijatelj sa piscima poput Jeana Cocteaua, Margaret Duras i Henryjem Millerom. Na fakultetu u New Yorku Jeanne Moreau dobila je zvanje doktora umjetnosti a bila je i temom retrospektive u Muzeju moderne umjetnosti kojoj je posvetila šest decenija svog života. U jednom od intervjua istakla je da je glavni cilj u njenom životu bio nepovoditi se za onim što drugi od nas očekuju nego slijediti putokaze za svoj sopstveni životni put.


Kredibilitet legende francuskog filma i epitet besmrtne Mademoiselle dobila je zahvaljujući snažno izraženoj ličnosti, a spada u grupu rijetkih zvijezda koja starenje smatra privilegijom jer sa sobom nosi mudrost.

 
Uz "Brižitu nacionale" smatra se simbolom lepote, ženstvenosti i šarma francuskog filma. No, za razliku od Brižit Bardo, Žana Moro je plenila i svojim duhovnom koliko i fizičkom lepotom. Orson Vels ju je proglasio najvećom glumicom svih vremena.

Lepa, talentovana, seksepilna i, za razliku od mnogih tadašnjih filmskih diva, samosvojna, sa intelektom koji odskače od pozantog stereotipa - to je Žana Moro, glumica za koju se tvrdi da je jedan od simbola francuskog filma, ali i svetskog filma zlatnih šezdesetih godina minulog veka. Na filmskoj pozornici ona je uz "Brižitu nacionale" u vreme svog punog sjaja smatrana simbolom lepote, ženstvenosti i šarma francuskog filma. No, kako tvrde mnogi filmski kritičari, za razliku od Brižit Bardo, Žana Moro je plenila i svojim duhovnom koliko i fizičkom lepotom, i neretko je sa intelektualcima svoga vremena Žakom Koktoom i Henrijem Milerom umela da vodi maratonske intelektualne polemike. Iza sebe ima 130 snimljenih filmova, više od 50 pozorišnih uloga, tri filmske režije, nekoliko zapaženih scenarija i osam albuma šansona.

No, kako je ona ipak i pre svega bila žena, i to neodoljive lepote, njen život takođe u mnogočemu liči na uobičajeni filmski kliše - mnogo veza i ljubavnih romansi sa zvezdana toga sveta, uz nekoliko propalih brakova. Njeni biografi ne propuštaju priliku da spomenu kako je Žana Moro uspela da zavede i jednog Pjera Kardena, osvedočenog homoseksulaca, koji je samo zbog nje odlučio da privremeno promeni svoju seksulanu orijentaciju. Žanu Moro je novembra 2007. Nacionalnim ordenom za zasluge odlikovao francuski ministar kulture Reno Donedije de Vabr. "Vi ste istaknuta ličnost filma, zaštitni znak dasaka koje život znače, mitska umetnica, velika dama koja je duboko dirnula srca gledalaca. Vi ste jedinstvena ambasadorka francuskog filma, kulture i elegancije", rekao je tom prilikom ministar Donedije. Pored brojnih priznanja u zemlji, uključujući i francusko filmsko priznanje Cezar za životno delo, Žana Moro je 1991. nagrađena Zlatnim lavom za životno delo u Veneciji, a 1998. godine Oskarom za životno delo. Dve godine kasnije dobila je počasnog Zlatnog medveda na filmskom festivalu u Berlinu.

Izvor: internet


Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
A2D2 View Drop Down
Titlovi staff
Titlovi staff
Avatar
Lonesome Cowboy

Pridružen: 18.Studeni/Nov.2009
Lokacija: Mostar
Status: Offline
Poruke: 4230
  Citiraj A2D2 Citiraj  OdgovoriOdgovor Direktni link do posta Objavljeno: 07.Travanj/Apr.2013 u 10:22
Dita Von Tesse

born Heather Renée Sweet on September 28, 1972



Kontroverzna zvijezda burleske, koja se proslavila kupanjem u ogromnoj čaši martinija i sedmogodišnjom vezom sa šokantnim pjevačem Marilynom Mansonom, karijeru je započela kao glumica u filmovima za odrasle. Inspiracija zlatnim dobom Hollywooda i ljubav prema ekstravagantnom retro donjem rublju dovela ju je do svjetske popularnosti, tako da se danas više ne naziva striptizetom, već umjetnicom.

Nekadašnja krhka plavuša danas je oličenje seksepila i senzualnosti, nadahnuće mnogim dizajnerima i zaštitno lice slavnih brendova. Ona je i modna ikona i kraljica burleske koja je ostvarila želju da pokaže svima kako striptiz nije jeftin i prljav, te od njega napravila mnogo više od običnog skidanja uz muziku i ples. Oživjela je nekadašnji glamur holivudskih zvijezda, stvorila umjetnost čiji je jedinstven predstavnik, prva dama gracioznog i senzualnog plesa. Za razliku od klasičnog striptiza, obično posla kojim plesačice zarađuju za život, umjetnici burleske posvećuju tome cijeli život, uživaju u nastupima pred publikom, a za kostime i šminku troše čitavo bogatstvo. Burleska je, zapravo, vrsta kabarea iz 20-ih i 30-ih godina, humoristična pozorišna zabava koja uključuje parodiju i grotesku, kojoj se tokom vremena dodao i striptiz. Danas je to, ukratko, erotski šou s elementima komedije. Burleska slavi ljepotu tijela i ne poznaje skidanje do kraja, a da performansi ne poznaju granice, dokaz je Ditin ples u raskošnoj, skupocjenoj odjeći koji se završi u ogromnoj čaši za martini. “Iako neki tvrde da ovo što radim nije sinonim seksualne slobode, smatram da je više nego oslobađajuće zaraditi 20.000 dolara za deset minuta.”

POTRAGA ZA KORZETOM
Dita Von Teese pseudonim je Heather Renée Sweet, rođene 28. septembra 1972. u Rochesteru, savezna država Michigan. Srednja od tri kćerke manikirke i mašinskog radnika, odmalena je, pod uticajem majke, razvijala posebnu ljubav prema filmu i mjuziklima iz četrdesetih. Očarana starom, takozvanom zlatnom erom Hollywooda, Heather se počinje poistovjećivati s ondašnjim divama koje je obožavala i oblačiti se u njihovom stilu. Među najomiljenijim bila joj je platinasta pin-up ikona iz doba Drugog svjetskog rata, glumica, pjevačica i plesačica Betty Grable. Kako joj je, kao većini djevojčica, prva želja bila da postane balerina, Heather počinje odlaziti na časove klasičnog baleta, što joj je kasnije bilo od velike pomoći. Kada otac dobiva novi posao, kao dvanaestogodišnjakinja s porodicom seli u Kaliforniju, u Orange County. Tri godine kasnije našla je prvi posao i počela raditi u prodavnici donjeg rublja. Razlog zbog kojeg je odlučila potražiti posao bilo je razočarenje. S majkom je išla kupiti prvi grudnjak: uz obične najlonke boje kože, kupile su i bijeli, pamučni grudnjak, nimalo sličan onom koji je žarko željela. Zamišljala se u fantastičnim, seksi kreacijama, korzetima i halterima koje je vidjela na fotografijama omiljenih glumica u kolekciji očevih Playboya, te je morala naći posao kako bi ih kupila. Radeći kao prodavačica, dovoljno je zarađivala da kupi željeno rublje i istakne ženstvenost.

Strast prema vintage odjeći učinila je da napusti ideju o plesanju na prstima i da poslije University High School, u gradiću Irvine, počne studirati Istoriju mode, sa željom da radi kao pozorišni i filmski kostimograf. “Oduvijek sam bila opsjednuta donjim rubljem, a kada sam s 15 počela raditi i dala se u potragu za korzetom, mislila sam da ih više niko ne pravi. Prijatelj mi je dao adresu jedne prodavnice, a tamo sam upoznala simpatičnog starca koji mi je ispričao sve što je znao o svijetu mog interesiranja. Još tada je nastala ideja, tačnije, jasna slika o tome kako bi trebali izgledati moji nastupi.”

163 CENTIMETRA SEKSEPILA
Karijeru striptizete počela je kao devetnaestogodišnjakinja, a u klubovima gdje je nastupala od ostalih plesačica razlikovala se sofisticiranom izvedbom i originalnošću. Voljela je osmišljavati numere u stilu četrdesetih, odjevena u korzete, sa satenskim rukavicama do laktova i kosom skupljenom u punđu, koje su privlačile i osvajale publiku. Na početku karijere snimila je nekoliko softcore filmova, kao što su Romancing Sara i Matter of Trust, te dva pornića Andrewa Blakea, Pin Ups 2 i Decadence, pod imenom Bedroom Betty. Ako je elegancija njenih izvedbi podsjećala na ljepotice Gypsy Rose Lee i Betty Grable, Ditin izgled je nedvosmisleno inspiriran Bettie Page. Dita je prirodna plavuša nježnobijelog lica, što nikako nije odgovaralo izgledu koji je zamislila, te je, u svijetu punom tamnokosih koje se pretvaraju u platinaste ljepotice i redovno posjećuju solarij, ofarbala kosu u crno, potamnila obrve, zadržala porculanskobijeli ten te usne i nokte bojila jarkocrveno. Tako se malena Dita, visoka 163 centimetra i teška pedesetak kilograma, uspješno izdvojila od mnoštva ostalih, uglavnom sličnih djevojaka, počela raditi kao model za najpoznatije fetiš časopise Marquis i Bizzare, te se pojavila na omotu Midorijeve knjige The Seductive Art of Japanese Bondage. Nisu samo fetišisti i ljubitelji lateksa cijenili njenu posebnu ljepotu, Dita je brzo postala muza mnogim umjetnicima, među kojima se ističe Christian Louboutin: slavni francuski dizajner postao je i Ditin veliki prijatelj, koji joj za svaki nastup kreira posebne cipele.

SAVRŠENI DŽENTLMEN
Postala je poznata širem auditoriju tokom sedmogodišnje veze sa šokantnom muzičkom zvijezdom, Brianom Warnerom, umjetničkog imena Marilyn Manson, koji pažnju izaziva ekscentričnim izgledom, ponašanjem i nastupima na kojima se suprotstavlja crkvenim i političkim krugovima. Nakon neuspješnog telefonskog dogovora njihovih menadžera o saradnji na snimanju spota, Manson je nazvao Ditu, upoznali su se i pozvao ju je na rođendansku zabavu. Tog petog januara 2001., kada je Dita na rođendan stigla s flašom apsinta u rukama, zvanično počinje njihova veza, jer je slavljenik “bio savršeni džentlmen”. Tri godine kasnije, Manson je, klečeći na podu njihovog stana u Los Angelesu, zaprosio Ditu, pružajući joj antikni dijamantni prsten od sedam karata. Iako su se vjenčali krajem novembra 2005., na privatnoj zabavi, sedam dana kasnije, u dvorcu Gurteen, vlasništvu zajedničkog prijatelja, umjetnika Gottfrieda Helnweina, na sjeveru Irske, priređena je nimalo obična ceremonija. Zavjete su izgovorili u ponoć uz zvuke harfe, odjeveni u kostime iz 18. vijeka, a obred je predvodio još jedan zajednički prijatelj, čileanski pisac i reditelj Alejandro Jodorowski. Gostima je priređena prava gotička gozba, a među njih šezdesetak bili su Lisa Marie Presley, Ozzy i Sharon Osbourne, Keanu Reeves, David Lynch..., dok je za muziku bio zadužen njemački pjevač Max Raabe. Njihov burni brak okončan je krajem 2006. zbog već uobičajenih “nepomirljivih razlika”, a zvanično potpisivanje dokumenata desilo se petog januara 2007., na Mansonov 38. rođendan. Osim neslaganja, za razvod je kriva i glumica Evan Rachel Wood, koja Mansonu nije bila samo inspiracija za tadašnji projekt, ploču Eat Me, Drink Me. Dita, koja je prije braka bila u kraćim vezama s Mikeom Nessom, vođom grupe Social Distortion, i glumcem Peterom Sarsgaardom, krizu na privatnom planu prevazišla je uz pomoć ironije: odobrila je Penthouseu da objavi njene seksi fotografije na naslovnici i u editorijalu pod nazivom See what Manson’s Missing!


 “U prošlosti sam bila u vezama s muškarcima koji su se prema meni ponašali kao da sam kraljica, istovremeno nipodaštavajući sve druge ljude. Isprva me je to privlačilo, osjećala sam se drugačijom, povlaštenom, a onda sam shvatila da svu tu nevaspitanost, taj nedostatak poštovanja mogu osjetiti i na svojoj koži. Shvatila sam da to nije u redu. Znali su moji partneri biti i veoma nasilni, te me pod uticajem droge gađati svim i svačim. Sada volim bit u društvu osoba koje su šarmantne, vaspitane i dobrih manira, prema meni i prema svima”, izjavila je za talijanski Playboy Dita, koja je od 2009. u vezi s francuskim glumcem plave krvi, a to je 11 godina mlađi Louis-Marie de Castelbajac, sin poznatog modnog dizajnera Jean-Charlesa de Castelbajaca. “Louis je nevjerovatno romantičan. Kada me prvi put odveo u porodični dvorac, kuhao mi je, bio veoma pažljiv, a ja, nenaviknuta na takve ljude, danima nakon odlaska nisam bila u stanju govoriti. Kao da me je začarao,” priznaje zaljubljena Dita koja je zbog Louisa kupila stan u Parizu.

OD PLAYBOYA DO CRAZY HORSA
U decembru 2002. pozirala je naslovnicu Playboya, što je učinilo da za nju saznaju u cijeloj Americi. Za potrebe naslovnice nastalo je i prezime koje danas nosi: iz telefonskog imenika izabrala je Von Treese, ali je greškom odštampano Teese, dok je ime ranije uzela od njemačke glumice iz dvadesetih Dite Parlo. Nakon Playboya su uslijedili angažmani za mnogobrojne kampanje. Godine 2005. zajedno s Mansonom pozirala je za kampanju Vivienne Westwood, nosila je Moschinove i Gaultierove revije, bila zaštitno lice brendova rublja Agent Provocateur, Frederick’s of Hollywood, te Wonderbra, za koji je kreirala i vlastitu liniju, zatim avionske kompanije Virgin, vode Perrier, poznatog francuskog likera Cointreau, koji joj je posvetio CointreauTeese, personalizirani koktel s mirisom ljubičice, a oktobru 2006. bila je prva gošća u istoriji Crazy Horsea. Početkom ove godine je s nogometašem Thierryjem Henryem snimila reklamu za Renault Clio Va va voom koja je u Velikoj Britaniji zabranjena za mlađe od 18.


 “Pronašla sam način da izrazim svoju ličnost i senzualnost. Često me žene pitaju šta da urade kako bi bile seksi, ali nema univerzalnog pravila, a ukusi su različiti. Ono što je meni seksi ne mora biti nekom drugom, i obrnuto. Najvažnije je zapamtiti da se najprije trebamo sviđati sami sebi, pa tek onda drugima. Trebate vjerovati u sebe, vjerovati u ono što radite kako biste bili zadovoljni i uspješni. Prije nekoliko godina burleska je bila više kao underground pokret, a zahvaljujući meni je postala popularna. Kada sam tek počela, moju publiku činili su uglavnom fetišisti, ljubitelji pin-upa i stila Betty Page iz doba prije Playboya, a vremenom, iz nastupa u nastup privlačila sam sve više ljudi. Nije mi bilo lako, nisam se svima sviđala, ali sam uvijek voljela i volim to što radim, zbog toga sam i uspjela. Ne stidim se početaka u jeftinim striptiz-barovima; tridesetih i četrdesetih godina prošlog vijeka zvijezde burleske bile su striptizete, a najpoznatija svih vremena, Gypsy Rose Lee, sama sebe je zvala kraljicom striptiza. Današnje djevojke vole reći da su plesačice ili umjetnice, jer se stide reći roditeljima čime se bave. Istina je da se termin umjetnik zloupotrebljava i, iako bih to voljela reći za sebe, ne smatram se umjetnicom nego zabavljačicom.”

Izvor: Gracia
Nitko nije toliko bogat da može bez osmjeha i nitko toliko jadan da ga ne bi zaslužio.
Na vrh
 Odgovori Odgovori Stranica  <1 23456>

Pređi na drugi Forum Forumska ovlašćenja View Drop Down

Bulletin Board Software by Web Wiz Forums® version 9.56a
Copyright ©2001-2009 Web Wiz

Stranica je generirana u 0,172 sekundi.